Delo

256 Д Е Л 0 вима“ — у Петрограду ипак има паметних људи, али после овога што се сад десило ја сам се убедио да су тамо сви — будале. Лав Николајевич мало заћута, па продужи. — Ја се сад баш враћам са љубљанске пијаце, био сам пред полнтехничкнм институтом и као прост мужик, јер ме нико није познао, посматрао сам шта ради она руља и шта с њоме раде Козаци. Слушао сам разговоре који су се водили у појединим гомилама и могу вам рећи да су ти разговори били паметни и у моју корист. Дакле, народ је уза ме, а глас народа — глас је Божији и ја верујем у тај глас, као год што верујем у Бога. Лав Николајевич на мах застаде, диже се са столицеија исто тако. — Хоћете ли да пијемо чаја, ослови ме он. — Не, захваљујем. Дошао сам само да вас видим да нисте узнемирени због синодске одлуке, јер ви добро знате, како цела Русија страхује за ваше душевно снокојство, а ми журналисте треба да кажемо да је Лав Николајевич миран. Јел’те? — Сасвим. Ја сам апсолутно спокојан колико се тиче моје личности. Само се бојим да не избију какви нереди и то Ои ме веома болело. Но ја сам све учинио да до чега тога не дође. А што се тиче сиподске одлуке ја јој се само смејем — смејем се тој лудорији. Ја сам се опростио са Лавом Нпколајевичом и кад сам изашао из куће пред њом је стајала велика руља. Остраг из далека виделп су се силуетн коњаника, они су се примпцали руљи са извесном намером

0 Толстоју је написано толико да кад у свету не би било ннкакве друге књижевности оспм литературе о Толстоју и ње би доста било да испупи живот једног човека. Критичари, уметници и философи целог света посветили су њему своје радове, прославили га као највећег уметника и моралиста донашњег, као човека „великоЦ сов^ћсти44. И данас кад цео свет слави осамдесето-годишњицу његовог рођења и ми удружени заједно са свима поклоницима генију Лава Николајевича, прилажемо на олтар славе његове наш дубок пијетет и искрено дивљење. М. Бојовић.

<Х>