Delo

268 Д Е Л 0 То своје предавање Ковачевић тада нигде није објављивао у целиви, већ је Љуб. Јовановић објавио ресултате Ковачевићеве прво у „Целу“ за март 1894 год. (стр. 648), па после опширније и исцрпније у „Наставннку“ (књ. V, за 1894 год., стр. 137 и 138). Међутим је Ковачевић исто питање и даље проучавао марљпво и пажљиво, па је понеке од својих ресултата из 1894 год. још боље притврдио, а неке је п изменио дошавши доцније до других поузданијих и тачнијпх. Стога ће свакога, ко се овим стварима интересује. несумњпво обрадовати кад види да се Ковачевић решио да своје ресултате објави. Судећи по првој расправи, којаје штампана, можемо рећи да ће у овим расправама много што шта корпсно и ново наћи не само нумизматичар, већ и онај који се бави политичком и културном историјом јужних Словена. У овој расправи о пајстаријпм бугарским новцима, Ковачевић управо расправља о новцима које је Љубић приписао Асену i п Асену II, бугарским царевима из XII и XIII века. Тачније протумачивши монограме и сигле на тим новцпма, Ковачевић је доказао да то нису новцп ни Асена I ни Асена II, већ цара Александра (1332—1355) п његова сина Михаила, а на тај начин оборио је мишљење Љубићево и других да су првп бугарски новцп старији од првих српских. На четвртом је месту расправа академика Јов. Н. Томића „Махмуд Бушатлија, паша скадарски. Први период његова рада“ (стр. 101—212), а на петом расправа др. Божидара Про-. кића „Постанак једне словенске царевине у Маћедонији у X веку“ (стр. 213—307). 0 овим двема последњим расправама проговорићемо опширније у идућој свесци „Дела“. Босна и Херцеговина српске су земље. — У издању штампарије „Народа“ у Мостару штампана је књижица „Боснаи Херцеговина српске су земље по крви ијезику. Историјске податке скупио и написао Влатко Богићевић" (Мостар, 1908, у 16°, стр. 85, цена 50 потура). Писцу ове књижице намера је да докаже историјскпм подацима да су Босна и Херцеговина с р п с к е земље, и да су Босанци и Херцеговци Србипокрви и ј е з и к у. У овој књизи има седам одељака са уводом. У уводу писац износи побуде писању ове расправе. У одељку „Српске границе према западу“ писац само понавља тврђење познатога историка Фр. Рачкога и других озбиљних и објективних исторнка, да је граница између Срба п Хрвата у најстарпје време пшла са реке Цетине на Врбас, и да се та граница доцније није померала на исток, већ напротив на запад услед српске сеобе испред навале турске. Према томе бесмпслена су причања некпх хрватских „научника“ да су Хрвати допиралп на исток до Дрине или до Мораве (в. Bosnien und das Kroatische Staatsrecht. Eine historisch-juridische Studie, verfasst von[Dr Petrinjensi“ и оцену ове књиге од Љубе Јовановића „Једна књига о легитимном праву Абзбуршкога дома на Босну и Херцеговпну“ у „Делу“ св. за јуни 1899, стр. 321—367). — У одељку „Босанци и Херцеговци називају се Србима“ наводи ппсац неколико аутептпчних историских података пз времена до краја XV века пз којих се види да су Босанци и Херцеговци увек сами себе називали Србима. Да су Босанци п Херцеговци свој језик називали српскпм, доказује писац у одељку „Језпк Босанаца u Херцеговаца назпва се