Delo

226 Д Е Л 0 кованнм ципелама на ногама, пре је личио на каквог дротара него учитеља. Сав је дрхгао. Руковавши се са свима војводама и четницима, он се без речи спусти крај ватре прекрстивши ноге пада се. „Ти ли си даскалче?“ питаше шеретски Долгач, и завијајући десни брк за уво посматраше га као што се гледа јагње које се коље за гозбу: „Па како се викаш бре! Што не збориш?“ Учитељ покуша да говори, али му се језик завезао, те му се са свију страна засмејаше. Јосиф га куцну дваред својим штапом по глави говорећи му кроза смеј: „Еј, даскале, еј кукавицо! Ту, бре, срам да те бидет од селаните, какав си човек, бабо ниједна? Си се смрзнал жив! “ „Сум женат човек, господине!“ промуца учитељ па да би забашурио свој страх, стаде правити по пепелу шаре једном гранчицом. Кад виде добро расположење свију, он се ослободи, тим пре што сазнаде да је и Глигор ту, јер још док је Глигор био са Бугарима они су се познавали. Обративши се Глигору, озарен надом, поче молити да га иустимо одмах у Прилеп. Часом му се одвеза језик. Отпочео је са теоријом по којој га треба пустити да се удаљи из овог краја. Наводио је како су бугарске чете хватале српске учитеље и попове, нао ово ми њега, и да су их увек ослобађали без икакве казне. „Госиодин Глигуре, тебе знајем и ти мене знајеш. работници смо стари! Во воетаннје не бесмо ли обадва?! Мојто је увереније че си ти един логичен, тактичен и практичен војводата и такта на сичките македонски робови; мојто је увереније да се аз сега не нахождам в рците на крволочните ора, него при пријателпге и сатрудници на светото дело. Ваши пнтереси и напредованије не сака за жертва един убог п болен даскал, којто за леб работи и се мучи како чорт“. Па онда видећи како га четници мрко гледају заврши мешајући маћедонски и бугарски: „Аз се усуждам, господине Глигоре, да те молам, да не им даваш да ме заколат. Пустите ме да си ода на веки веков из Ораовец; од сега мојта нога не оди по тија села. Сн ода право в Блгарија!“ „Даскалче, таја песма не се пеји на тије гајди! настави