Delo

252 Д Е Л 0 оштро и кратко. Али он је знао, да је та снага више него довољна за растојање од двеста хвата, које је још остало. Само по томе, што је ocehao да је ближи земљи и по особитој мекоћи кретања, Вронски је могао знати, како је коњ много појачао брзину. Канал је Фру-фру прелетела као тица; али у то исто време Вронски са ужасом осети да је, изоставши од скока коњског, и сам не знајући како, учинио рђав, неопростив покрет, спустивши се на седло. Одједном се његов положај промени и он виде, да се десило нешто ужасно. Још он није успео да да себи рачуна о томе, шта се десило, кад већ промакоше поред њега беле иоге алатастог пастува и Махоћин у брзом трку пројури. Вронски је додиривао једном ногом земљу а његов коњ се наваљивао на ту ногу. Он једва успе да истргне ногу, кад коњ паде на један бок, тешко дишући, и чинећи својим танким-ознојеним вратом, узалудна напрезања, да се дигне, копрцао се на земљи крај његових ногу као рањена тица. Незгодан покрет, који је Вронски учинио, сломио му је кичму. Али то је он појмио много доцније. Сад је он видео само то, да се Махоћин брзо удаљавао, а он, љуљајући се стајао сам на каљавој непомичној земљи и пред њим, тешко дишући, лежала Фру-фру и, преклонивши к њему главу, гледала га својим дивним очима. Не разумевајући још, шта се десило, Вронски је вукао коња за дизгин. Он се опет поче копрцати, као риба, клапарајући крилима од седла, искобеља предње ноге, али не будући у стању да се дигне и на задње, забатрга се и опет паде на бок. Са бледим лицем и дршћућом доњом вилицом, Вронски удари коња потпетицом и стаде га опет вући за дзгине. Али коњ се није мицао, него је, заривши ноздрве у земљу, гледао у свога господара својим речитим погледом. — Ааа! — викну Вронски, ухвативши се за главу. Ааа! шта сам учинио!... И изгубљена трка! И своја кривица, срамна, неопростива! И овај несрећни, мили, упропашћени коњ!... Ааа!... Шта сам урадио! Народ, доктор и помоћник, официри његовог пука трчали су к њему. На несрећу своју он је осећао, да је био читав и неповређен. Коњ је сломио кичму н решеноје било да га убију. Вронски није могао одговарати на питања, нити је могао с ким говорити. Он се окрете и, не подигавши чак шапку, која му је била слетела с главе, оде с иподрома, не знајући ни сам куда. Он се осећао несрећан. Нрви пут у жпвоту искусио је тешку