Delo

240 Д Е Л 0 цу.јемо мучне, размишљамо о крупним, поучним чињеницама. На тај начии умножавамо часове cpehe и увећавамо свој жнвот. Будућност је наша, као п садашњост. У њој уживамо уобразиљом својом... Прошлост која служи поуком, такођер је извор задовољства. Ну треба подједнако премишљатп н о својим жалостима, јер и оне спадају у наш живот. Сласт и доброта ствари биће наше само по ту цену. Оне нас теше у непрпјатностима п дају вредност жпвоту. Све што нам се дешава у животу требало би да послужи образовању и прошпрењу нашега „ја“. Наш живот постаје тим богатији, пунији, занимљивији. Ми задобивамо радости двогубога живота. Оне које се одигравају у дубинама наше душе, допуњују се радостима што се збивају споља. * Клонимо се гњева. Благост трпљпвостп обезоружава пакоснике. Oua храни медом нашу сопствену душу. Она отклања наш гњев, који за собом повлачи неправду и освету. Гњев је опасан отров за душу и разоран за наше тело. Кад обујмп наше „ја“, он продпре у његове најтајнпје закутке. Извор слабости, он понижава човека. Он га чини горим од онога, нротиву кога се окоми. * Срећа зависи од обиља наше љубавн. Душа испуњена милоштом личи на добро осветљепу собу. Љубав п доброта осветљавају и загревају пашу свест. Али се често пута улудо расипа наша доброта н наше пријатељство. Не бисмо морали то сувпше жалпти, јер задовољство, које нам оне по себп иружају, остаје здраво и велнко. Уживање што нам га пружа вршење добрпх осећања потпуно је наше. Нико нам не може то отети. Ouaj који се иокаже недостојан, личн на оно болесно дрво, које нам даје, пред што ће да угипе, и нехотице своје плодове... * Живот је напрезање, рад, делање. Ово је мисао, коју треба да имају у виду сви они, који сањају о своме повлачењу у мир. Повући се нз живота, то значи навући на себе смрт. Замншљенп одмор није нншта друго до