Delo

X Р 0 Н И К А 247 Ето како излишно кориговање оптужбе, да је данас позориште „без дпсцнплине у администрацији", иде из једне неправде у другу, још тежу. Pehif једној Управи, која је у наслеђе иримила читав низ отворених питања и сукоба, да је „несвеспа ситуације“, значи порицати несумњиве успехе који су једини омогућили правилан рад у Народном Позоришту, значи свесно тврдити да је црно бело а бело — црпо. Исто је тако и са тврђењем да је Народно Позориште „б е з х а р м о н и ј е у л и ч н и м о д н о с и м а“. Нн овде г. Грол није био довољно одређен, те не знам да ли овом оптужбом помишља на хармонију у самој Управи илп на хармонију односа између Управе и представљачког особља?... Али, било једно или друго, г. Грол је, пшпући своје чланке, несумњиво знао да је потребна „хармонпја у личним односима“ и боља и кориснија и јача од оне коју је данашња Управа примила у наслеђе. А да лп ће и колико потрајати, да ли ће се одржати оваква каква је, не могу знати а не смем прорицати. Али, н ако је у овом мом тврђењу несумњива истина, ја бих ипак да унесем једну потребну коректуру у критичарев став, која ни у ком случају неће бити некорисна за рад у Народном Позоришту. И ако је хармонија у л и ч н и м односима (између Управе и особља) несумњиво потребан елемент за што успешнијп рад у Позоришту, ипак она пма граница до којих једино сме дз иде. Место ње ипак је потребнија хармонија у службеним односима, јер се и у нашем позоришту, на жалост, не једном показало и утврдило да и најбоља, чак и најпнтимнија хармонија у личннм односима није била нпшта друго до једино несумњива штета за правилно вршење уметничких дужности. Према овоме г. Грол може битп потпуно умирен и сасвим нам веровати, да је хармонија личних односа била у исти мах и у границаца исправних службених односа. Много је теже и заходније разуверавати г. Грола п доказивати му неоправданост тврђења, да је данас позориште „б е з уметност и“. Одлучност таквога суда сгавила је и г. Грола и Унраву у такав положај да је и његово тврђење п њено порицање — са свнм излишно. Јер је, доиста, узалудно свако третирање, пошто је г. Грол већ унапред одредио свој стални одговор на свако порицање. У овом случају потпуно би се могло ирименити правило, да спор треба прекинути чпм се поведе о укусу. — Па тако бих доиста и ја учинио, да није сам крити-