Delo

ХРОНПКА 251 исту одговориост, која је, у осталом, „из много бољих времена/', прими за своје новитете г. Грол. Узајамна критика ни у ком случају не би била на одмет, а многе би ствари извела на чистину. Овако колико његово јесте, толико моје. није!.. А то, у најмању руку, није резултат који је г. Грол желео постићи. — У осталом, када је реч о режији и о „бољим временима" ја имам несумњивог права утврдитп факт, да је Управа, у којој је био г. Грол, та боља времена наследила од Управе у којој сам ја случајно био драматург. Ако дакле онда није била моја заслуга она случајно лепо састављена трупа, почему би то била моја крпвица што су нежељени случајеви за ове моје друге драматургије избрисали неколико имена из чланскога списка? — Када после свега овога г. Грол тврди: „Слабим поделама, слабим режијама, слабим цењењем гшсла од врхадодоле, а нарочито оним кобним општим духом расула којијезадахнуо у последње време Народним Позориштем, у њему је пала не само уметност, но чак уопште свака озбиљна дисцпплина рада“... ја верујем да је и из досадашњег разговора довољно јасно, како је и ова онтужба олако потекла из пера, које се впше подавало рђавом расположељу него ли потребном расуђивању. „Кобни оншти дух расула!“— Управо као пз каквог уводног иартизанског чланка!.. Прелазећи на познати неспоразум (иочетком 1906 год.) пзмеђу глумаца и Управе у којој је био драматург г. Грол, износећи оеновне разлике у захтевима меморандума и Уираве, констатујући одступање тадашње Управе и долазак д-ра Н. Петровића п Бр. Ђ. Нушића, — г. Грол, говорећи „о режпјн без драматурга“, пише: „Колпко је данас у том погледу боље, бар новршно (!), у погледу колике толике дисциплине рада на позорници, не знамо“. А завршна реченица ирвога чланка гласи: „У њему је (иозоришту) пала не само уметност, но чак уопште свака озбиљна дисциплина рада, дисциплпна коју не може накнадити никакав ппсани иравилник, ако ништа остало не подиже амбицпју рада, леноту уснеха, високо схватање посла, једном речју, ако нпшта остало не чува и не држи впсоко онај први и главнп ауторитет, ауторитет уметности у кући уметностп“. — Најглавније је и најзанимљивије, да истина нпје ни у једном ни у другом тврђењу, јер г. Грол врло добро зна да му је прво тврђење нетачно, а друго — реч, али не крилата. — Праву пстину поменуо је г. Грол испод текста