Delo

260 Д Е Л 0 „идолопоклоницнма и свима лажама“. Овијем је мјесто у видљивијем црквама, а не у невндљивој. Јесте ли ме разумјели? 8.' Има ура... има дивнпјех ура које ми звону у души, а могу ријети по вјековјечанству, гдје нема свјетовнијех гласова. Душа је вјековјечанство у тијелу, у времену. Кад звони једна од онијех ура ја сам вас у себи, у тврду заклону. Мој је закон у мени. Кад сам ја затворен у себи, и кад звони ура душе по вјековјечанству, онда у мени, у души почимље свето богослужје; олтар је срце а савјест је владика. Онда сам ја у светој опћини с браћом, коју ми очи нијееу нигда видјеле, али знам да их има у свакому народу. Онда је причешћење, онда је успомена Исусове свете вечере. Душе се љубављу дотицају грађевини невидљиве цркве. Људавит ВуличевиК. -40?-