Delo

Д Е Н II С Д И Д Р 0 283слаби обичне страсти, не могаше умањити моју“. Чудне је нарави био Дидро. Био је обичан човек, са својом безочношћу, неучтивошћу, са декламовањем својих осећања и са природном доброћудношћу; али необичан је и јединствен био по снажној интелигенцпји и по обиљу живота. Он је прпмитиван и природан човек у коме се живот прелива, чије су сензације јаке и несавладљиве — тако да одмах траже непосредни израза у дрхтању тела, у плачу, у крицима. Дидро није имао развијен унутрашњп живот, зато су његови појмови о моралу врло неодређенп. Он не може да внди преливе у осећањима већ само оно што је првобптно и снажно у њима. Дидро је врло впсоко мислио о моралу и о врлини, увек је о њима говорио, и никад није по њпма живео. Дела филозофија његова је материјалистичка: за човека је најбоље да се ослони на природу, све што долази од ње добро је; није паметно буннти се иротиву ириродннпх захтева; дакле треба живети епикурејски. У томе Дидро прилази оном колу људи који нредстављају т. зв. галску традицпју у француској књижевности, и који оличују најбитније особине француског духа, као на пр. Жан де Меп, Рабле, Молјер, Волтер и Бомарше. Епикуреизам је у осталом најбоље одговарао темпераменту Дидроа. Сви правци интелектуалног рада у XVIII веку нашли су свог израза у овоме занимљпвом човеку. Он је радио на философији, науци, уметности, књижевности, на праву, на псторији, на дописивању и на чему још не! Умео је да схватп туђе идеје, да се надахне њима и да их начпни својима; затнм, то је био и стваралачки дух. Романи и новеле Дпдроа показују јаку машту, али несавладљиву и разуздану; показују, даље, ванредан сликарски дар и смисао за стварно представљање живота. Личности његовнх романа крећу се, жпве пред нама, остављају дубок траг у сећању; оне су као рељефне изразите фигуре највештпјпх сликара. Реалистпчко схватање његово прелази често у груб натурализам, који је пун распусности и раскалашности: исти натурализам што ће га у другој иоловнни идућег века представљати Зола и Ги де Мопасан. Најбоља новела Дидроа је Синовац Рамов. То је дело занимљиво, дубоко и местимично надахнуто песничким дахом. У њему Дидро црта многу своју особину и излаже врло јасно своје гледиште на свет. Главног јунака новеле он описује са извесном љубавп и са снмпатијама, те чини да и ми много