Delo

РАМОВ НЕЋАК — ДЕНИС ДИДРО Било лепо или ружно време, ја сам навикао да се око нет часова пред вече прошетам Краљевском Палатом. Ту ме виђају како усамљен сањам на клупи Аржансоновој. Разговарам са смим собом о политици, љубави, о укусу и филозофији; разуму дајем пуну слободу; дајем му власт да испитује прву идеју која се појавн па била она луда или паметна: као што у алеји Фоа наши младп развратници иду за стопама једне кокете ветрењастог изгледа, насмешеног лица, живахног ока, кривог носа; па оставе ову п узму другу; нападајући пх све, а не привезујући се ни за једну. Моје су ми мисли моје милоснице. Ако је време сувпше хладно и.тш кпшовито, ја се склоним у кафану Регенсову. Ту се забављам гледајући како људи играју шаха. Нариз је светско место, а кафана Регенсова је место у Паризу где се шах најбоље игра; ту се напада најбољи играч шаха Легал, највештији играч Филидар, најјачи Мајо; има ту случајева којима се најмање надамо, и кад се чују најгоре речи; јер ако човек може бити духовит и велики играч шаха као Легал, исто тако може бити велнки играч шаха и будала као Фубер и Мајо. Једно после подне сам се десио тамо; много сам посматрао, мало говорио, а слушао што сам могао мање, кад ми приђе једна од врло чудноватих личности из овог места, где их ни сам Бог није штедео. То је сједињење узвишености и нискости, здравог разума и неразумности; јамачно су појмови о поштењу и неноштењу доста чудновато у његовој глави смешани, јер он без разметања показује оно мало добрих особина што му је прихода дала, а оно што има рђавих — без стида. У осталом он је обдарен јаким телесним саставом,