Delo

4 Д Е Л 0 господара; прије су их, у својој независностп, ималн много, а сад немају него једнога. Кад му у својему граду виде намјесника, кпте барјацима прозоре да га прославе, и кличу му из мртвијех душа, без значаја: Жнвио! Да, кад трухли друштво, у којему имаш живјетн, спасење је у муку и у самоћи. „Добро је у муку чекати спасење Господње". У муку сам и у самоћи потпуно свој. Овди чујем себе и нарав; кроз себе и нарав чујем Бога. У муку ми и у осами душа изнутра јавља мудрост, а споља ме створење учи красоти и доброти. Красота је и доброта у нарави, а у духу мудрост. Божанствено је боравити у муку и у самоћи. Бог има бити у величанственој самоћи и у муку вјечноме. Све се у муку заче. Жена у муку носи сина, вјера у муку справља чудо. Штогод је велико и величанствено излази из мука; све што се има обући славом чека свој час у муку. Људи празне главе и студена срца наравно су противни самоћи, и онијем што воле самоћу и мук. Ко не може да са собом живи ваља да бјежи од себе и да утече у велико друштво, гдје ће му, ако ништа, за неколико ура, смијање, граја и вика покрити непријатне гласове душе, која га у самоћи кори и свјетује да буде бољи и више свој него туђ. Ако бјежиш од себе то значи да у себи имаш црва који те гризе; имаш нешто у себи што ти не да мира, него те гони из твоје особе. У самотињи и у муку, разговарајућп се са својом душом, видим, ћутим да ми лађа живота хитро једри пут вјековјечанства, и свијет ми се далечи и размеће пред очима попут облачка на небу. Кадгод ми се чини да онамо, путкле идем, нешто видим, али ми очи ништа не разабиру. Сад ми се утвара да је онамо свјетлост, а сад ми прође преко памети да би онамо могла бити и вјечна ноћ, тама, зима. Ма било онамо што било, мепе ипак није страх, јер ме љубав крми и влада на мору живота. Знам кому сам вјеровао, за то нема у мени духа ропства да се бојим. С духом истине и слободе на крми поуздано моја лађа једрн пут отајнога краја. Онамо ме не може зло дочекати, јер ме љубав не створи да ме упропасти, него да ме до себе узвиси. Ако све произлази вјечном љубављу, свему вјечна љубав има бити сврха. Љубав одбпја вјечну патњу. Патње су потребите човјечијему одгоју и напретку, што се њима душа чисти и посвећује, али да би биле вјечне не би