Delo

АНА КАРЕЊИНА зза Било је већ осам и по часова. Он позва момка, нгурно се обуче и изађе на стеиениде, потпуно заборавивши на сан, и мучећи се само тиме што је закаснио. Приближујући се дому Карењиних, он погледа на часовник и виде, да је било још десет минута до девет. Високе, уске каруце, у којима беху уирегнута два зелевца, стајаху крај улаза. Он је познао каруце Анине, „Она ће сигурно к мени“, помисли Вронски, „и боље би било. Непријатно ми је да улазим у ову кућу. Али све једно; ја не могу да се кријем“, рече он у себи, и са оним усвојеним из детињства маниром човека, који нема чега да се стиди, Вронски изађе из саоница и нриђе вратима. Врата се отворише и вратар с пледом на руци викну кочпјаша. Вронски, који није паучио да примећује нодробности, приметио је међутим сад зачуђени израз, с којим је вратар погледао у њега. На самим вратпма Вронски се готово судари са Алексијем Александровичем. Светлост је право осветљавала бескрвно оронуло лице под црним шеширом н бео оковратнпк који је бљештао иза даброве јаке на капуту. Непомичне тамне очи Карењинове управише се у лице Вронскога. Вронски се поклони, а Алексије Александрович, жваћући устима, подиже руку ка шеширу н прође. Вронски је видео како је он, не осврћућн се, сео у кола, узео кроз ирозор плед и двоглед и изгубио се. Вронски уђе у иредсобље. Обрве му беху натмурене а очн су сијале злпм н горднм блеском. „Ала је ово положај!“ помисли он. „Кад би се он борпо, штитио своју част, ја бих могао дејствоватп н изразпти своје осећаје; али ова слабост или нодлост... Он ме ставља у пололожај варалице, док међутим ја ппсам хтео и нећу то да будем. Од како се објаснио с Аном у парку Вреде, мнсли Вронскога измениле су се. Он је, нехотице покоравајућп се слабости Анпној — која му се иредавала сва и само од њега очекнвала решење своје судбипе, иокорваајући се унанред свему — давно престао да мисли, да бн се ова љубавна свеза могла свршитп као што је мислпо тада. Његови частољубивн иланови одоше оиет у позадину и ои се, осећајућн да је пзашао нз онога круга делатпости, у коме је све било одређено, предавао сав своме осећају и тај га је осећај све јаче н јаче везнвао за њу. Још у предсобљу чуо је њене кораке, који су се удаљавалп. Оп је иојмио да га је она очекивала, ослушкивала п сад се вратила у гостпнску собу.