Delo

348 Д Е Л 0 што је увек исто, а у чулном опажању свака ствар нзгледа час овако, час онако, овом овако, оном онако н т. д. Постоји још једна врста сазнања, која је на средини између опажања и појимања, а то је представљање (оно што ми данас зовемо имагинацијом). По Платону представљање може бити правилно (т. ј. може конгруирати са својим објектом), али ue мора то да буде. Представа може исто тако бити лажна као и чулно опажање, т. ј. може неконгруирати са стварпим објектом. Ми код иредстављања немамо уверења у његову иравилност. чак и кад је оно правилно. Међу тим то уверење ирати увек сазнање у иојмовима. Знање у представљању, и кад јеправилно, случајно је правилно, а знање у појмовимаје нужним начином правилно. То је Платонова теорија сазнања, на основу које он изводи теорију идеја. Најважнији део Платонове доктрине, то је теорије идеја, која сачнњава Платонову метафизику. Платонова идеја, то је хипостазирани, супстанциализпрани појам. Постоје два основна разлога који Платона наводе да предпостави пдеје као засебна бића, разлнчна од чулних ствари. Један од тих разлога изводп се из природе знања, други из природе бића. Знање се односи на истину за разлику од представљања и опажања; знање је апсолутно нужно, оно што се зна, то се непроменљиво зна, и на основу тога изволи Платон да као што онажају и представи одговара чулна ствар, да исто тако мора и знању одговарати нешто реално, а пошто оно нпје у чулима, онда оно постоји ван чула као нешто нечулно, надлучно. Исто тако да се извести пужност егзистенције идеја н из природе бића Чулно биће се непрестано мења, оно је многоструко, оно не постоји, већ постаје; само постајући оно тежи да постоји, да постане нешто. Немогуће би пак било да постоји ова тежња, кад то нешто, чему постајање тежи, не би било нешто реално. Оно, што постаје, тежи да постане нешто, да би престало постајати. Оно пак чему тежи постајање, не може постајати (јер би онда оно тежило другом нечем), дакле постоји. Очевидно је пак да то нешто постоји ван чулних ствари, јер се ове мењају; дакле из саме природе чулних ствари излази да мора постојати идеја. Најзад, чулни свет показује ред и тежи савршенству, хармонији, а то би било немогуће кад пе би постојао идеал савршенства, коме теже песавршене ствари. Тај идеал даље се не може усавршавати, јер се не може мењати, и то је идеја.