Delo

352 Д Е Л 0 се шта одатле следује за много. Претпоставнвши да само једно постоји изводи Платон да је та препоставка немогућа. Сви докази нису подједнако јаки, али их има којн су несумњиво тачни. (Један од аргумената, који је тачан само под предпоставком тачности Платонове теорије идеја гласи: једно за себе замишљено не би могло постојати, јер ако би постојало, оно би морало бити егзистентно и тиме би било двоје, пошто би тада учествовало не само у идеји једног него и у идеји егзистенције; дакле већ више није једно). Резултат тих нспитивања јесте да се једно не може замислити друкчије већ као резултат многога, а много се опет може замислити само као много, између чијих делова постоје односи. Ти односи постоје не само у чулном свету већ и међу идејама. Две идеје се или искључују или се разликују (релативно су сличне) или једна идеја учествује у другу, вишој идеји. Учествовање постоји на име и између идеја и идеја као и између ствари и идеја. Пдеја је ev ел ло/./.ojv упоређена са чулнпм стварима, а внше идеје су опет ev ел1 ло/./.ćov упоређене с нижим идејама. Једна виша идеја може битн genus према нижим идејама. Свет ндеја је спстем идеја, који се може иредставити једном пирамидом, на чпјем је врху највиша идеја, а на чијој се основи налазе најниже идеје, које су још ипак нешто опште; потнуно индивидуалне су тек чулне ствари. У најнижим идејама имамо најниже појмове, а више су идеје ev ел1 ло/./.Cov не само у односу на чулне ствари већ и у односу на ниже идеје. Као будући задатак диалектике означава Платон, да се цео свет идеја изведе из основне идеје на основу принципа рашчлањавања (дихотомије). Он је заиста и покушао у последњим диалектичким извођењима својим (теорија идеалних бројева) да нзвршп такву дедукцију, али тај покушај пема велику важност. У царству идеја постоји једна највиша идеја, која обухвата све остале, и то је идеја добра. Она је у царству идеја оно, што је сунце у нашем свету. Све идеје имају иорекло у идеји добра. Идеја добра је извор сазнања и бнћа, она је пад идејом бића. Ово последње тврђење јесте једна дубока мисао и представља центар Платоновог идеализма. Стављајући идеју доброга над ндејом бића, Платон ставља практичпо над теоретичпим, ставља вредност над чнњеницама. Последњи разлог света то је реализацпја вредности, стављањем идеје доброга као највише ндеје ставља се циљ, а не узрок као оно, што даје жирот свему.