Delo

II Л А Т 0 Н ЗбЗ Ово је телеологија. Егзистенције не би било, кад егзистенција не би испуњавала известан циљ. Оно што егзистира, не егзистира тиме, што би морало егзистирати (логичним, нужнпм начином), већ зато да испуни известан задатак, да реализира извесну вредност. Идејом доброга унесени су практични мотиви у философију Платонову. Она обасјава свет идеја, а одатле свет чулних ствари. Њу Платон митски означава као божанство, а остале идеје као богове. У спису Тимеос, који се бави створењем света, јавља се идеја доброг као бгј/моуоуод, који ствара материални свет гледајући на идеје. Свет чулних ствари постаје ио Платону зато, што је идеја доброг највиша идеја, и зато свет тежи за реализацијом доброга где год се оно може реализирати. Нлатон из ближе није назначио у чему се састоји садржина овог доброг. Под идејама Платон је разумевао, као што смо из досадашњег видели, суистанциална бића, која постоје поред чулних ствари као засебан свет. Међу тим тачност овог гледишта на Платоново учење о идејама порнче се и њему на супрот стављају се друга схватања, и то, по једпом од њпх идеје су субјективнн појмови, по другом пак, идеје су мисли божанске, по трећем, оне пмају значај чистог важења; постоји најзад и једна четврта интерпретација, по којој су идеје категорије, помоћу којих субјект формира своје искуство, тако да би Платонова доктрина у основи била идентична с Кантовом. 0 опом ирвом гледишту не може ни бити дискусије, јер га Платон изречно одриче у „Пармениду“. Друго гледиште се налази истпна у спису Тнмеос у митском облику: Бог ствара свет гледајући у пдеје, дакле изгледа да су идеје мисли његове. Међу тим за ово гледнште не може се навести ни једно друго место у Платону, а Тпмеос је пун митских места, који се не могу сматрати за право мншљење Платоново. Треће гледиште, да су пдеје нешто незавнсно од бића, да егзистирају засебно, али да немају супстапциалне егзистенције, да нису нешто реално, већ да су царство чпсте логике, да важе, али да не егзистпрају, заступа Лоце. Ио њему Нлатон није могао хипостазнратп ндеје, већ сва та тврђења, да су идеје вечне, непроменљнве, и т. д., долазе отуда, што он пнје умео изразити директно мнсао своју очпстом важењу. Пвотнв овог гледишта може се навести то, да је Аристотело бно 20 година Платонов ученик н да је несумњнво могао разумети шта Платон мнсли иод идејама, а код Арпстотела налази се само један Дело књ. 51. ‘ЈЗ