Delo

П Л А Т 0 Н 355 •бави природном философијом. Платон сматра, да се о природи не може говорпти са апсолутном извесношћу, да испитивања ирироде не могу имати ону озбиљност, коју имају испитивања идеалног света, да та испитивања више представљају игру духа, која у осталом може бити врло забавна. Међу тим Платонове хипотезе у овом правцу имају доста значаја и пуне су духовитих комбинација, иремда у њима има доста наивног. С тога што Платон сматра да је немогуће доћи до апсолутног сазнања у области природе, он у Тимеосу употребљава митски облик, да бп исказао оно што се егзактно не може исказати. Због те митске форме тешко је одлучитп, шта је у Тимеосу ираво Платоново мишљење, а шта чиста метафора. Сазнању одговора, по Платону, идеја; представљању одговора чулна ствар, а незнању одговара ништа. Ништа се не може нп представити, јер представити се може само сума нечега и ничега, нитп сазнати, јер се сазнаје само нешто. Чулне ствари морају имати у себи два принципа: нрпнцин Нечега (идеју) и прпнции Нпчега. Оно што идеју расиарчава, мултиплицира, оно што чини да се она јавља у множини егземплара, то је матернја, коју Платон идентифицира са ништа. По њему материја је без облика, безгранична, способна већег и мањег, способна променљивости; она у правом смислу не егзистира, она је у правом смислу ништа, ,ш/ bv. Постоје многе контроверзе о томе шта Платон подразумева под материјом: да ли нешто што испуњава простор (материја у обичном смпслу) илп (као што Аристотело доцније дефинира материју) као нешто без облика, а што може да прими све облике на себе, дакле чнст потенциалитет без актуалитета, илн најзад разуме нод материјом сам празан простор. Ово треће гледпште једппо је могуће и у његову корист може се павести и Аристотело, којн директно тврди, да Платон сматра сам простор за материју. Ову идеју узпма Платон од Демокрнта: све особпне Платопове матерпје јесу особине Демокритовог празног иростора. Доиста немогуће је претпоставити да је Платон схватао матернју у смислу чистог потенциалитета, а да је Аристотело позајмио ову идеју од њега, па подметпуо Платону другу, да бн сакрио траг. По Аристотелу из материје постају иоједшш квалптети и нестају у њој, а по Платону се појединп квалнтети само губе у материји, али не постају из ње; а ово тврђење само је разумљпво под предпоставком, да је материја ндентичиа са простором. То нз23 *