Delo

ЛУРИСТАНСКИ ТРУСНИ ПАРОКСИЗАМ 321 бора у самоме првом, као и у овоме другом низу. По свпма се њима нижу многобројни и силни сеизмичкн центри, почевши још од острва Тавилаха (Кишма) на мореузу између Оманског и Персијског залива. Beh у најновије доба, познате су на самоме том острву две трусне катастрофе: 1884 и јула 1902. У прилог овоме иду и опустошавања Шираза, а нарочито из године 1865, чији је епицентар био нешто источније у Манхарагеху, за тим учестани потреси код Бендер-Бухаира и др. Осим тога, Испахаи, Кахан и Хамадан често пате од веома силних потреса, који без сумње стоје у вези са оним многобројним паралелним борама између Месопотамије и централне Иранске пустиње, које полазе јужно од језера Урмијаха и спајају се са курдистапским борама. На тим је паралелнпм планинским венцима миоцен убран, што најјаснпје показује да су се они издигли убирањем баш на самоме месту где је још од палеозојских времена постојала једна веза између европских и азијских мора, и која је, одвајајући континенталне масе северне и јужне хемисфере истрајала преко еоцена све до алписких покрета, којом се приликом, крајем терцијара, издигла. Према томе сасвим је природно, да такав један основни покрет не може остати без последица, које се сада манифестују у појавама трусова. Што се пак тиче саме Месопотамије, може се рећп да је и она јако узнемирена судећи по учестаним потресима у пределу око Фао, Басре, Багдада, Керкука и Мосула. Само из тнх крајева нема података о томе, да ли су тамо бивале и праве трусне катастрофе, јер су иерсијски и арапски хроничари бележили ненотпуно задржавајући се већином само на консатовању, да је ова или она провинција опустошена, тако да се пе може знатп која су баш места била поприштем тнх покрета, ако је таквих у ствари бпло. Податак, да из те земље на којој су се изређале толике културе још од почетка псторије, пема поузданих сувремених нодатака о разорним трусовима, као и то, да пи из новијега доба пије тамо позната пн једна катастрофа — да је Месопотамија ипак стабилипја него лп онај други обод Пранског платоа т.ј. нредели арделапскнх, луристанских и кузистапских плапипских лапаца. Онај другн плаппнски лапац, што се, одвајајући се од јерменских висија, развнја јужном обалом Каспнјскога Мора, чинећи северпу граипцу перенјскога платоа н пде даље ка истоку, нстиче се такође као сензмнчки јако узнемнреп, а особито пак Дело, књ. 52. 21