Delo

326 Д Е Л 0 једном сву тешкоћу његовог положаја. Хлебари, затворени дућани, ноћни кочијаши, вратари који брисаху тротоаре, — промицали су у његовим очима, и он је све то посматрао, старајући се да угуши у себи мисао о ономе што га очекује, што не сме да жели и ипак жели. Он дође до улаза. Један обичан фијакер и каруце, са заспалим кочијашем, стајаху крај улаза. Улазећи у ходник, Алексије Александрович као да нађе у далеком кутићу свога мозга одлуку и усвоји ]е. Тамо је стајало: „Ако је превара, онда мирно презрење и отпутовати. Ако је истина, онда очувати пристојност“. Вратар отвори врата пре него што је Алексије Александрович и зазвонио. Вратар Петров, иначе Капитонич, имао је чудноват изглед у старом реденготу, без вратне мараме и у папучама. — Како је госпођа? — Јуче се срећно породила. Алексије Александрович стаде и пребледе. Он је сад јасно појмио, са каквом је силином желео њену смрт. — А здравље? Карњеј, у јутарњој кецељи, стрча низ степенице. — Врло рђаво, — одговори он. — Јуче је био лекарски савет, и сад је лекар овде. — Узми ствари, — рече Алексије Александрович, и осећајући неко олакшање од извешћа да ипак има наде на смрт, уђе у предсобље. На чивилуку беше официрски шињел. Алексије Александрович примети то и упита: — Ко је овде? — Доктор, бабица и гроф Вронски. Александар Александрович пође у унутарње одаје. У гостинској соби не беше никога; из њеног кабинета, на звуке његових корака, изађе бабица у капици са љубичастим пантљпкама. Она приђе Алексију Александровичу и, узевши га за руку са фамилијарношћу близине смрти, поведе га у спаваћу собу. — Хвала Богу, што сте дошли! Само о вама, те о вама, — рече она. — Дајте брже леда! — чу се из спаваће собе заповеднички глас докторов.