Delo

338 Д Е Л 0 отказ и љегов такође. Али ваш муж мора бити више од свега тога, — говорнла је Бетси. — Не због мужа, него због себе нећу. Не говорите то! одговори узбуђени глас Анин. — Да, али ви не можете не желети да се опростите с човеком, који је пуцао на себе због вас.... — Због тога баш и нећу. Алексије Александрович застаде са уплашеним лицем и хтеде неприметно да се врати натраг. Али, предомисливши се, да би то било недостојно, он се опет окрете и кашљуцнувши, пође у спаваћу собу. Гласови умукоше и он уђе. Ана је седела на постељи у сивом шлофроку, са кратко ошишаном црном косом, која је као густа четка избијала на округлој глави. Спазивши мужа, она као и увек изгуби своју живахност; она обори главу и немирно се обазре на Бести. Бетси, обучена по крајњој последњој моди, у шеширу који је лебдио негде изнад главе као шешир на лампи, и у плавичасто-сивој хаљини, са косим оштрим пругама на струку с једне и на сукњи с друге стране, седела је напоредо с Аном, држећи право свој пљоснати високи струк, и, нагнувши главу подругљивим осмејком срете Алексија Александровича. — А! — рече она, као баксем зачуђена. — Врло ми је мило, што сте код куће. Ви се никуд не појављујете, те вас нисам видела још од болести Анине. Све сам чула — о вашем старању. Па ви сте необичан муж! — рече она са значајним и умиљатим изгледом, чисто награђујући га орденом великодушности за његов ноступак са женом. Алексије Александрович хладно се поклони и, пољубивши руку женину, упита је за здравље. — Чини ми се да је боље, — рече она, избегавајући његов поглед. — Али ви као да имате грозничаву боју лица, — рече он, наглашавајући реч „грозничаву“. — Сувише сам разговарала с љом, — рече Бетси, — ја осећам да је то егоистично с моје страпе, и зато идем. Она устаде, али Ана, одједном поцрвенивши, брзо је дохвати за руку. — Не, поседите, молим вас. Потребпо ми је да вам кажем... вама, — обрати се опа Алексију Александровичу, и руме-