Delo

АПА КАРЕЊИНА 339 нило јој покри врат и чело. — Ја нећу и не могу да имам ништа сакривено од вас, — рече она. Алексије Александрович пуче прстима и обори главу. — Бетси ми је говорила, да је гроф Вронски желео да дође код нас, да се опрости пред полазак у Ташкенд. — Она није гледала у мужа и очевидно журила се да искаже све, ма како да јој је то било тешко. — Ја сам рекла да га не могу примити. — Ви сте казали, мој пријане, да ће то зависити од Алексија Александровича, — поправи је Бетси. — Али не, ја га не могу примити, и то нпчему не... Она одједном застаде и погледа упитно у мужа (он није гледао у њу). — Једном речи, ја нећу... Алексије Александровпч помаче се и хтеде да је узме за руку. Првим покретом она отргну своју руку од његове влажне, са великим набреклим жилама руке, која је тражила њену; али, како изгледаше, она присили себе и стисну његову руку. — Ја вам веома благодарим на вашем поверењу, али... рече он, осећајући са збуњеношћу и досадом да оно, што је могао лако и јасно решити сам, не може да претреса у присуству кнегиње Тверске, која му је изгледала као оличење оне грубе силе, која је морала руководити његовим животом у очима света и која му је сметала да се преда своме осећају љубави и праштања. Он застаде, гледајући у кнегињу Тверску. — Но, збогом, моја лепото! — рече Бетси, устајући. Опа пољуби Ану и изађе. Алексије Александрович испрати је. — Алексије Александровичу! Ја вас познајем као истински-великодушног човека, — рече Бетси, зауставивши се у малој гостинској соби и особито јако стискајући му руку. — Ја сам страно лице, али ја тако волим њу и тако поштујем вас, да допуштам себи један савет. Нримите га. Алексије Вронски је оличена част, и он путује за Ташкенд. — Благодарим вам, кнегињо, на вашем учешћу и савету. Али питање о томе, да ли жена може кога нримити, решпће она сама. Оп рече то, подигнувши по навицн с достојанством обрве, и одмах помисли да, ма какве биле речи, достојапства није моглс бити у његовом положају. II то је оп опазио- по уздржљивом, 22*