Delo

326 Д Е Л 0 и ћелавог старчића који срдито жмиркаше у стаклету бинокла, Вронски одједном спази главу Анину, поносну, поражавајући лепу, која се осмејкиваше у оквиру чипканом. Она је била у петом бенуару, на двадесет корака од њега. Седела је напред и, овлаш окренувши се, говорила нешто Јашвину. Положај њене главе на лепим и широким раменима и уздржљиво-узб.уђени блесак њених очију и целог лица потсетише га потпуно на њу, онакву, каква беше на балу у Москви. Али он је сад сасвим друкчије осећао ту лепоту. У његовом осећају према њој сад не беше ничега тајанственог, те зато лепота њена, ма да га привуче јаче него пре, сад га у исто време и вређаше. Она није гледала у правцу његовом, али Вронски осећаше дагаје она већ видела. Кад је Вронски опет управио бинокл на ту страну, он примети да је кнегињица Варвара особито црвена, да се неприродно смеје и непрестано обзире на суседну ложу. Ана пак, склопивши лепезу и лупкајући њоме по црвеном сомоту, fnaжљиво гледа некуд, али не видп и очевидно неће да види оно што се дешавало у суседној ложи. На лицу Јашвиновом беше онај израз, који је бивао на њему кад је губио на картама. Намргодивши се, он је ћушкао све дубље и дубље у уста свој леви брк и гледао попреко на ту исту суседну ложу. У тој ложи, с леве стране, били су Картасови. Вронски их је познавао, и знао је да је Ана била позната с њима. Картасов, дебели, ћелави господин, обзирући се непрестано на Ану, стараше се да умири жену. Кад је жена изашла, муж дуго оклеваше, тражећи очима поглед Анин и желећи, како изгледаше, да јој се поклони. Али Ана, очевидно нарочито не примећујући га, говорила је нешто, окренувши се назад Јашвину, који се беше нагнуо својом ошишаном главом. Картасов изађе, не поклонивши се, и ложа остаде празна. Вронски није разумео оно што се десило између Ане и Картасових, али он је појмио да се десило нешто што је понижавало Ану. Он је то појмио по ономе што је видео, а највише по лицу Анином која је, он је то знао, прибрала своју последњу снагу да издржи узету на себе улогу. II та улога спољашње мирноће испадала јој је потпуно за руком. Ко није познавао њу и њезин круг, ко нпје чуо све изразе саучешћа, негодовања и чуђења женског света, што је допустила себи да се покаже пред светом и да се покаже тако осетно у своме чипканом на-