Delo, 01. 01. 1910., str. 406

РЕЛПГИЈЛ ЊЕГОШЕВА 399 светски мудраци. У себи самима, дакле, ми треба да осетимо „категорички пмператив“, који је с нама рођен, н да се по њему, као по компасу унрављамо. Но ако многи од нас узалуд ослушкују и глас тога „категоричког императива“ у себи не чују? Или: ако је наш компас удешен за широко и равно поље и показује нам један пут у правој линији (као што је обично случај са моралнпм компасима, који се препоручују), забрањујући нам скретање на десно и на лево, док је живот међутим као један град с безбро.јпим улицама, не увек широким и не увек правим; шта онда? Онда ће Дон-Кихот нродирати увек у правцу његовог „категорпчког императива“, ма га то наводило и на дебеле куле и на фабричае димњаке, тврђе од сеоских ветрењача, а Санчо Панса, вођен неком другом иглом него његов господар, што је могуће марљивије заобилазиће и кривудаће, само да избегне оскудицу нразна простора и глатка пута. Људи иак, који нису ни Дон-Кихот ни Санчо Панса биће својим „категоричкпм императивом“ доведени у сумњу. Живот је и сувише компликован, да би се човек могао руководитп једним категоричким, непреклоним начелом, које би у сваком даном тренутку човека сводило с раскрснице и јасно му указивало један пут. Остави ли пак то категоричко начело човека на једној раскрсннци у сумњи, онда оно престаје бити категоричко, јер директива изложена сумњи није више директива. И у овом случају човек није несравњено много срећнији него ли у оном првом, где му је свака тренутна жеља у исто време и тренутна директива воље. Беда је, ио том, и у томе, што пиједан морални канон није лак за последовање, није испуњив без великог пожртвовања. А једном потребитом створењу, какав је човек на овом земаљском острву услед непријатељских елемената, није ни мало лако жртвовати се. Но нретноставимо да човек живи баш неодступно но једном канону, да се жртвује. Да ли га бар у том случају прати срећа? Многи учитељи морала труде се да убеде, да је с тим случајем п срећа скоичана. Треба живети строго морално, да би се живело срећно — тако су учплп многи мудраци старога доба, тако уче и иротестанти. Но Његош се ннје могао пскуством убедпти, да су јунаци у моралу неопходно љубимци cpehe. На против, он је се уверио, да