Delo, 01. 01. 1910., str. 407

400 Д Е Л 0 „витеза сустопице трагически конац прати“, (Г. В. „Праху Оца Срби.је“) као да овај свет који и тиране тиранише, тиранише у толико више и „благородне душе“. Ове благородне душе, баш за то што су благородне, пскапљују чашу отрова овога света. То су душе свете, али мученичке или великомученичке у исто време; и то редовно. Тим светим, мученичким, страдалним душама страдање је тако освештано, да је оно постало добродетељ вере: „страдање је крста добродетељ“. (Г. В.) У сва трп случаја, дакле — ма да по вредности неједнака — човек се oceha дубоко несрећним; у првом случају за то, што се поводи за својим малим страстима, клањајући се пред сваком од њих као слаба трска пред слабим ветром (ма то и не био страшнп оркан); у другом за то, што га мучи сумња или спутава немоћ, да би стално могао следовати истакнутој моралној директиви, и у трећем за то, што у својој добродетељи мора да страда од неразумне и грешне околине своје, коју он не може да излечи од неразума и греха. Немоћ воље тврдо везује човека за земљу, и не да му, да лети у висине, за којима он жуди. Отуда је душа људска увек испуњена тугом и жалошћу. Obilm чемерним богаством свака је људска душа, и најсиромашнија, богата; „у чојка је један храм уздигнут, „зла обитељ туге и жалости; „сваки смртни на земљи рођени „овом мрачном обитељу влада, „под које се сводом отровнијем „мученија времена гњијезде; „ово грко насљедије људско „човјек чојку, човјек себи дава, „најсретњи га из ништа стварају „ради смртне тужне армоније“. (Л. М.) Тешко је не задржати се на овим величанственим стиховима. Они вреде колико једна цела збирка стихова, какви се у нашем времену за добре сматрају; они вреде и колико цео један фи-