Delo

440 Д Е Л 0 Ни дојкиње, ни дадиље није било; оне беху у суседној соби, и отуда се чујаше њихов говор на чудноватом француском језику, на коме су се једино могле међу собом споразумевати. Чувши глас Анин, гиздава, висока, са непријатним лицем и нечистим изразом Енглескиња, журно тресући плавим витицама, појави се на вратима и одмах поче да се правда, ма да је Ана ни за шта не окривљаваше. На сваку реч Анину Енглескиња журно неколико пута додаваше: ,,yes, my lady“. Црномањаста, румена девојчица, са крепким црвеним телом, без обзира на сурови израз с којим она погледа у ново лице, врло се допаде Дарији Александровној; она шта више позавиде њеном здравом изгледу. Начин, на који је нузила ова девојчица, јако јој се допаде. Ниједно од њене деце није тако пузило. Девојчица ова, кад је наместише на ћилиму и подметнуше позади хаљиницу, беше необично љупка. Обазирући се на одрасле као мало звере својим сјајним црним очима, очевидно радујући се томе што у њој уживају, смешећи се и држећи ноге страном, она се енергичпо одупираше на руке и брзо примицаше цео задњи део, па се онет напред на ручице дочекиваше. Али се општи дух детиње собе, а особито Енглескиња, веома не допаде Дарији Александровној. Само том околношћу, што у такву неправилну породицу, као што је Анина, не би пошла нека солидна, Дарија Александровна објасни себи то што је Ана, при своме познавању људи, могла узети за своју девојчицу тако несимиатичну и нереспектабелну Енглескињу. Осим тога, Дарија Александровна одмах, после неколико речи, појми да се Ана, дојкиња, дадиља и дете нису саживели, и да је материна. посета била ствар ретка и необична. Ана хтеде да да девојчици њену играчку и не могаше да је нађе. Но најчудноватије беше то што на питање, колико дете има зуба, Ана погреши и сасвим не знађаше за два последња зуба. — Понекад ми је тешко што сам овде као излишна, рече Ана, излазећи из детиње собе и иодижући свој шлеп да прође поред детињих играчака које стајаху код врата. — Ја сам мислила баш напротнв, — бојажљиво рече Дарија Асександровна. — 0, не! Знаш ли, ја сам га видела... Серјожу, — рече Ана зажмиривши, као да се загледа у нешто далеко. — Уосталом