Delo

422 Д Е Л 0 свађа међу њима овде у граду није никад било. Да ли зато што су погодбе градске друге, или зато што су обоје постали обазривији и паметнији у том смислу, тек у Москви не беше свађе због љубоморе, које су се тако бојали, прелазећи у град. У том смислу десио се шта више један врло важан за њих обоје догађај, наиме, сусрет Китинке с Вронским. Старица ■ кнегиња, Марија Борисовна, кума Китинкина, која ју је свагда врло волела, зажелела је да неизоставно види Китинку. Кити, која због свога стања никуд није ишла, оде с оцем уваженој старици и код ње срете Вронскога. При овом сусрету Кити је могла прекорети себе само за то што јој за тренутак, кад је иознала у грађанском оделу тако познате јој некаца црте, застаде дисање, крв појури срцу и јасно руменило, она је то осећала, изби јој на лицу. Али то је трајало само неколико секунада. Још отац, који нарочпто гласно поче говорити с Вронским, није ни свршио свој разговор, а она је већ била потпуно спремна да гледа у Вронског, да говори с њим, ако је потребно, исто онако како је говорила с кнегињом Маријом Борисовном, и што је главно, тако, да би све до последње интонације и осмејка муж могао одобрити, чије невидљиво присуство она као да осећаше над собом тога тренутка. Она је проговорила с њим неколико речи, чак се мирно осмехнула на његову шалу о изборима, које он назва „наш парламенат". (Требало је осмехнути се, да тиме покаже како је разумела шалу). Али одмах се затим окрете кнегињи Марији Борисовној, и није више ни једанпут погледала у њега, све док он не устаде, опраштајући се; тада она погледа у њега, но очевидно само зато што је неучтиво не гледати у човека кад се он клања. Она беше благодарна оцу, што јој он ништа не рече о сусрету с Вронским; али она је видела по његовој особитој нежности после визите, за време обичне шетње, да је он био задовољан њом. Онајесама била задовољна собом. Она никако није очекивала да ће се у њој наћи ова снага, која ће задржати негде у дубини душе све успомене о пређашњим осећајима према Вронскоме, и да ће не само изгледати него и бити нрема њему потпуно равнодушна и спокојна. Љовин поцрвене много више од ње, кад му она рече да је срела Вронског код кнегиње Марије Борисовне. Беше јој врло тешко да му то каже, али још теже беше наставити при-