Delo

424 Д Е Л 0 — Та зар је то баш тако потребно? — Ах, неизоставно! Гроф је био код нас. Та шта he те то стати? Свратиш, седнеш, поразговараш пет минута о времену, устанеш и одеш. — Нећеш ми веровати, тако сам одвикао од тога да ме је просто срамота. Како то? Дошао туђ човек, сео, поседео без икаква посла, њима сметао, себи покварио расположење и отишао. Кити се насмеја. — Па ваљда си правио визите као момак? — рече она. — Правио сам, али ми је увек било зазорно, а сад сам тако одвикао да бих, тако ми Бога, волео два дана да не ручам, само да ту визиту не правим. Тако ми је зазорно! Све ми се чини да he их то увредити и да he рећи: зашто си долазио без посла? — Не, неће их увредити. Ја ти за то одговарам, — рече Кити, гледајућн са смехом у његово лице. Она га узе за руку. — Ну, збогом... Отиди, молим те. Он је већ хтео да иде, пољубивши руку женину, кад га она заустави. — Косћа, знаш ли да ми је остало само педесет рубаља? — Па шта? Свратићу у банку и узећу. Колико? — Не, стани. — Она га ухвати за руку. — Да се разговоримо, мене то узнемирује. Ја, чини ми се, ништа сувишно не трошим, а новци се просто измичу. Мора да ми нешто не радимо како треба. — Ни најмање, — рече он, искашљујући се и гледајући у њу испод обрва. Ово искашљивање она је добро познавала. То је био знак његовог јаког незадовољства, не њоме, већ самим собом. Онје заиста био незадовољан, али не стога што се новаца трошило много, него зато што га потсећају на оно што он, знајући да у томе има нечега недоброг, жели да заборави. — Наредио сам Соколову да прода пшеницу и да за млин узме унапред. Новац ће бити у сваком случају. — Не, али ја се бојим да уопште много... — Ни најмање, ни најмање, — понављаше он. — Ну, збогом, душице. — Не, збиља, ја понекад жалим што сам послушала маму.