Delo

АНА КАРЕЊИНА 425 Како би добро било у селу! А овако сам вас све намучила, и новац трошимо... — Ни најмање, ни најмање. Откако сам се оженио, још се ни једанпут није десило да кажем, да би боље било да је друкче него што јесте... — Збиља? — рече она, гледајући му у очи. Он рече то, не мислећи, само да је утеши. Али кад је, погледавши у њу, спазио да су ове правичне, љупке очи упитно управљене у њега, он понови то исто, али већ из свег срца. „Ја њу одлучно заборављам“, помисли он. И он се сети онога, што их је тако скоро очекивало. — Хоће л’ скоро? Како се осећаш? — прошапута он, узевши је за обе руке. — Ја сам толико пута мислила, да сад ништа не мислим и не знам. — II није те страх? Она се презриво осмехну. — Баш ништа, — рече она. — Дакле, ако би нешто... ја ћу бити код Катавасова. — Не, ништа неће бити, и не мисли. Ићи ћу с татом да се шетам по булевару. Свратићемо к Доли. Чекам те пред ручак. Ах, да! Знаш ли да Долпн положај постаје сасвим немогућан. Дужна је на све стране, а новаца нема. Јуче смо говорили ја, мама и Арсеније (тако је она звала мужа своје сестре Љвове) и решили смо да тебе и њега пустимо на Стиву. То је већ и сувише. С татом се не може о томе говорити... Али ако бисге ти и он... — Па шта ми можемо? — рече Љовин. — Али ипак, кад будеш код Арсенија, разговори се сњпм; он ће ти рећи шта смо решилп. — Лепо, с Арсенијем унапред на све пристајем. Онда да сврггим до њега. Збиља, ако пођем на концерат, онда ћу с Наталпјом. Ну, збогом. На вратима заустави Љовина Кузман, стари још неожењеш слуга, који управљаше његовим градским газдинством. — Дилберчића (то је био леви рудни коњ, доведени из села) су понова потковали, па опет рамље, — рече он. — Како наређујете?