Delo

А Н А КАРЕЊИНА 433 — Само нека буду боља од мене. То је све што ја желим. Ви још не знате све оне кубуре, — поче он — око дечака, којп су, као ови моји, били напуштени на страни. — То ви све претерујете. Они су тако способни дечаци. Главна је ствар — морално васпитање. Ето чему се ја учим, посматрајући вашу децу. — Ви кажете морално васпитање. Не може се замислити како је то тешко! Тек што сте савладали једну страну, друге израстају, и опет борба. Кад се не би имало ослонца у религији, — сећате ли се, ми смо о томе говорили — онда ни један отац, без те помоћи. својом властитом снагом не би могао васпитати. Овај разговор, који вазда интересоваше Љовина, прекиде лепотица Наталија Александровна, која се беше обукла за излазак. — А ја нисам ни знала да сте ви ту, — рече она, очевидно, не само не жалећи него чак радујући се што је прекинула овај давно познати јој и досадни разговор. — Како је Кити? Ја данас ручам код вас. Знаш шта, Арсеније, — обрати се она мужу, — узећеш каруце... II између мужа и жене отпоче расправљање како ће се провести дан. Пошто је мужу требало да иде да срета некога по дужности, а жени пак на концерат и јавну седницу југоисточног комитета, то је требало много решавати и комбиновати. Љовин, као свој човек, морао је узети учешћа у тим плановима. Решено је било да Љовин пође с Наталијом на концерат и на јавну седницу, а отуд да пошљу каруце у канцеларију по Арсенија, да он сврати по њу и да је одведе до Китинке; или, ако он не сврши послове, да пошље каруце натраг и да Љовин пође с њом. — Ето, он ме квари, — рече Љвов жени — ^верава ме да су наша деца одлична, кад ја међутим знам да у њима има толико рђавога. — Арсеније иде у крајност, ja увек говорим, — рече жена. — Ако се тражи савршенство, онда ћеш увек бити незадовољан. Право каже тата; кад су нас васпитавали, била је једна крајност — нас су држали у сутеренима, а родитељи су становали у бел-етажу; сада, напротив — родитељи у ћилер, а деца у бел-етаж. Сад родитељи сами не треба да живе, него све за децу. Дело, књ. 55, 28