Delo

АНА КАРЕЊИНА 437 — Како је здравље ваше жене? Јесте ли били на кондерту? Ми нисмо могли. Мама је морала да присуствује једном парастосу. — Да, чуо сам... Каква изненадна смрт, — рече Љовин. Дође грофпца, седе на диван и упита такође за жену и концерат. Љовин одговори н понови питање о изненадној смрти Апраксине. — Она је, у осталом, увек била слабог здравља. — Јесте ли били снноћ у опери? — Да, био сам. — Врло добра је била Лука. — Да, врло добра, — рече он и, пошто му беше свеједно шта ће о њему помислити, поче понављати оно што се стотинама пута чуло о таленту иевачице. Грофица Бољ претвараше се као да слуша. Затим, кад Љовин довољно изговори, поче да говори пуковник који је дотле ћутао. Пуковник отпоче та* кође о опери и осветлењу. Најзад, рекавши о претпостављаној folle journee Ћурина, пуковник се насмеја, загалами, устаде и оде. Љовин такође устаде, али по лицу грофичином примети да му је још рано да одлази. Још два - три мннута треба. Он седе. Али пошто је изједна мислио о томе, како је све то глупо, то није ни налазио предмет за разговор и ћутао је. — Ви нећете на јавну седницу? Кажу да је врло интересно, — поче грофица. — Не, обећао сам мојој belle soeur да свратим по њу, рече Љовин. Наступи ћутање. Мати и кћи још једанпут се згледнуше. „Е, чини ми се, сад је време“, помисли Љовин и устаде. Даме се руковаше с њим и замолише да преда mille choses жени. Вратар га упита, додајући му бунду: — Где изволевате становати? — и одмах записа у велику, добро повезану књигу. „Разуме се, мени је свеједно, али ипак је зазорно и ужасно глупо“, помисли Љовин, тешећи се тиме што то сви раде, и пође на јавну седницу комитета, где је требало да нађе свастику, те да с њом заједно иде кући. На јавној седници комитета било је много света и готово цело друштво. Љовин је затекао још само преглед, којп је како сви говораху, био врло интересантан. Кад се свршило чи-