Delo

446 Д Е Л 0 — Ето, ти одмах хоћеш све рђаво да видиш. Не филантроиско, већ срдачно. Код њих је, т. ј. код Вронског, био тренер Енглез, мајстор свога посла, али нијаница. Он се сасвим пропио, delirium tremens, и породица се нашла остављена. Она их виде, поможе им, заинтересова се и сад је цела породица на њеним рукама; али не онако охоло, помоћу новца, већ она сама спрема дечаке за гимназију, а девојчицу је узела у кућу. Али, видећеш је. Каруце уђоше у двориште и Степан Аркадијевич јако зазвони на улазу, пред којим стајаху саонице. И не питајући човека који отвори врата, да ли су код куће, Степан Аркадијевич уђе у вестибил. Љовин иђаше за њим, све више и више двоумећи се: да ли добро или рђаво ради што иде. Погледавши се у огледало, Љовин примети да је црвен, али он је био уверен да није пијан, и пође по застртим степеницама за Степаном Аркадијевичем. Изишавши горе, Степан Аркадијевич упита лакеја, који му се као блиском човеку поклони, ко је код Ане Аркадијевне, и доби одговор да је господин Воркујев. — Где је она? — У кабинету. Прошавши малу трпезарију са тамним дрвеним зпдовима, Степан Аркадијевич и Љовин уђоше по меком ћилиму у полутаман кабинет, осветљен једном лампом са великим тамним шеширом. Друга лампа-рефрактор горела је на зиду и осветљавала велики у целом расту портрет женске, на који Љовин нехотице обрати пажњу. То је био портрет Анин, који је у Италији радио Михајлов. Онога момента кад је Степан Аркадијевич залазио за трелаж и кад мушки глас, који говораше, умуче, Љовин је гледао портрет, који у сјајном осветљењу избијаше из рамова, и није могао да одвоји поглед од њега. Он чак заборави где је био, и, не слушајући оно што се говорило око њега, не спушташе очију са дивне слике. То није била слика, већ жива дражесна женска, са црном гргуравом косом, голим раменима и рукама и замишљешш полуосмејком на усницама покривенпм нежним маљама, женска, која победоносно и нежно гледаше у њега очима, које га збуњиваху. Само зато није била жива, што је била лепша него што може бити жпва женска.