Delo

АНА КАРЕЊИНА 447 — Врло ми је мило, — одједном чу он поред себе глас, очевидно њему обраћен, глас оне исте женске, чијим се ликом наслађаваше. Ана му изађе на сусрет иза трелажа, и Љовин спази у полусветлости кабинета ону исту женску с портрета, у затвореној, разнобојно-плавој хаљини, не у оном положају, не с оним изразом, али на оној истој висипи лепоте, на којој ју је схватио уметник у слици. Она беше мање сјајна у стварности, али зато у живој беше нешто ново примамљиво, чега није било у портрету. С руског преводи М. Сретенови*. — НАСТАВИЋЕ СЕ —