Delo

50 Д Б Л 0 (сликао је више пута — налази се у Народноме Музеју у Неапољу, у Праду у Мадриду, у Дворскоме Музеју у Бечу и у Ермитажу у Петрограду). Коређо није могао наго осетити чисто уметнички. Он увек уноси нешто пикантно и нешто еротично. Тицијан ту стоји на истоме земљишту, на коме и класична уметност старих Јелина Пред голишавошћу његових жена осећа се исто страхопоштовање које и пред мајестетичном лепотом Афродите са Мила. Иста Олимпска мирноћа, иста хладнокрвност и одсуство емоција. И његове црквене слпке имају све особине класичпих античких дела. Оне се одликују оном одмереношћу, отменошћу, простотом и јасношћу, које су типичне у бесмртним творевинама класичне епохе јелинске уметности. Ако бисмо све ове слике поређали једне поред других и обухватили их једним погледом, онда бисмо добили утисак, да је Тицијан, доиста, живео без мало сто година. Најраније ноказују ученнка из школе Ђованиа Белини, у најпознијим уметност XVII века већ баца унапред своју сенку. Неке од његових раних мадона, на пр. т. з М а d о n n а d е 11 а Z i n g а г е 11 а (у Дворскоме Музеју у Бечу) имају у себи нешто плашљивога, што подсећа на мадону из Кастелфранка од Ђорђона. У његову т. з Cristo della moneta одјекује нешто из Леонардове Тајне Вечере (налази се у Дрездену). Oua долази у ред оних слика, на коју се свагда мисли, кад се име Тицијаново спомене. Фарисеј према Христу са лукавим питањем, да ли је допуштено плаћати цару данак (Матеј XXII 16). Једна драмска епизода, чија величина не лежи у акцији, већ у сусрету двају антиподних карактера. Хрнстос са фином, отменом, аристократском спољашношћу. Фарисеј, који хоће да му постави замку, чини утисак простога венецпјанскога надничара. Христова рука бела, фина, лепо скројена; Фарисбјева препланула на сунцу, ^чворновата и груба. Христово лице издаје једнога племенитога човека, Фарисејева физиономија подсећа на каквога вагабонда. Супериорност духа не показује се код Христа само у цртама лица већ и у нокрету тела. Изгледа као да Христос у пролазу, бацивши само један летимичан и дубок поглед на Фарпсеја, духовито и лако ућуткује његову простачку мудрост. Ну год. 1555. посла Тицијан Карлу V слику Т р о ј и ц е, коју цар ионесе са собом у S. Yuste. Она стајаше на смртној постељи царевој и на њој почиваше последњи поглед цара у самртноме ропцу. На њој је представ-