Delo

56 Д Е Л 0 А кад се једном отвори бој са мувама, онда се некако отвори и жеља да ти је да их све потучеш, па да после онако уморан легнеш и да на миру спаваш. спаваш, спаваш... Бозаџије и муве! Овиједини гласни изрази нашег летњег живота, толико су, у исти мах, и нераздвојни, да ћеш ретко наћи муву која не би знала шта је то сласт бозе у ковама (ако се случајно није удавила у њој), као ни бозаџију око чијег се ознојеног лица и улепљене кове пе вију читави ројеви мува. Као да целом свету говоре: мн не дамо животу да се угаси, будимо га и освежавамо! Симпатије према нашим вековним диндушманима Турцима почеле су се будити, како ја мислим, тек од првих бозаџија у слободној Србији. Они су били они први почеци верске и националне сношљивости, која је доцније прихваћена и у врховима државне управе, док се на послетку не окрете и у планове о Балканској Конфедерацији!... — Боза-а-а! —јавну се опет бозаџија од некуд, а у редакцији „Бусије“ трже се иза сна репортер, главни сарадник и уредник г. Благоје. Скреса нешто опоро, искашља се и протегли, спреман да поново спусти главу на руке што су, стиснуте у песнице, лежале једна на другој. — Боза-а-а! —заори се овог пута крај самих редакцијских врата. Г. Благоје докопа флашу са устојалом водом, отвори врата, зачкиљи од силне сунчане светлости што му удари право у лице, па викну: — Бозаџија! И пружи кроз врата руку, са засуканим рукавом од кошуље. Бозаџија прихвати флашу, а г. Благоје поново се искашља II испљува, и нареди да му се сипа „за грош“. Бозаџија му сипа и слади: „Хладна — кисела!“ а г. Благоје једва напипа у прснику никлени грош, који беше пропао кроз поцепани џеп, те се задржао у самом шву, испод последњег закоичаног дугмета. Поможе се обема рукама, те нешто гурајући а нешто чепркајући и прихватајући извади грош и пружи га бозаџији који је на опруженој шаци држао оканицу, сву споља орошену од леда у бози. Г. Благоје внше напипа него ли што угледа оканицу. II не одмакнувши од врата, натеже свом жудњом суве гуше и