Delo

КАД СЕ ПРОБУДИ ДУША... 397 неодЈгучап; зашто, када ти рекох да о теби мислим, не падох пред ноге и не реших судбину свог живота?.. Сећам се оне топле летње вечери у малом иланинском сеоцу, после жетве, кад сам певао ту несму, која ме сад тако растужпла... Седели смо недалеко од веселих жетелаца. Они су, сећаш лп се, уз просту свнрку безбрижно и предано изводили своје несложене игре, док сам ја у томе друштву само тебе видео, само твоје присуство осећао. А ти си ме, Касија, гледала својим загонетнпм погледом, који никад нисам могао прочитати и рад кога никад нисам имао ту бедпу утеху, да си ме икад волела!.. И кад смо се растали, кад сам по мрачној ноћи кроз дивљачнп, суморпи нредео ишао својој кући, моја је душа, све моје бпће било тобом испуњено... А кад сам те ускоро затим први пут видео као жену другога, као да ми је невидљива рука нагло шчепала срце и сурово га стегла, док су усне с поштовањем прошанутале поздрав с хладним, туђим: „Госпођо!" Боже мој, зашто сам пустио да други пазива својим срце, које је могло само за ме куцати; душу, чији жар нико неће тако осетити п разумети, као ја... Шта си ти за мој сада пуст, ничим неодушевЈБен живот могла битн, доцне сам појмио. Не знадох, безумник, да се тренуци таке среће никад не понављају п малодушно сам затворпо очи и пустио, да блага светлост прође као неопажена мимо мене. Не варам се, Каспја мила, ја сам само с тобом могао начинити свој живот свесним, одушевљеннм и корисним... Али је све доцкан сад. Ти никад не можеш бити моја и мој ће живот тећи као безнадно путовање кроз дугу, очајну пустињу... .. .Покрај обале промину рибарска барка са јаком светлошћу на предњем делу; то неки рибар иде у ноћни лов... Уједначена, отегнута песма цврчака павејава тешку сету. Месец је већ био високо над хоризонтом. Под теретом туге, бескрајне, ничим неутешне туге и горкога кајања дигох се и лаганим, уморним корацнма кретох пут заспалога града... П. Мил.