Delo

РУСКА КЊПЖЕВНОСТ И СТУДЕНТП 439 остајало је питање савестп целог човечанства, и то не као принцип, него као нагон. — Једна директна носледица те страсне руске савести јесте она стална унутрашња ноцепаност и раздешеност руског човека, коме нкшта ннје искључиво весело, н којп не живн него само животарн. Као лед се ухвати на души млада читаоца, кад му дође до свести да су Руси једном огромном, на први мах бујном литературом доказали да је сав живот човечји чамотиња, а смрт апсолутно уништење. Боје н светлост су фосфоресцирање плесни, а ми смо трулеж, коју треба нрстом додирнути па да се у прах распадне. Све је пустош, пролазност и — досада. Досада као ocehaj, појам и реч јесте главни мотив руског живота и страдања, па и литературе. „Досадно је, господо, на овоме свету,“ уздише писац Миргорода; „досадно ми је, досадно ми је,“ стење Чеховљев болесник; „како је бедно и досадно,“ отеже Андрејевљев гимназиста Павле; и кочијаш што вози на вашар, и куварица која треба да се уда, и нроститутка из каљаве паланке, и гимназиста којн се убија, и босјак на Волгнном пруду, и цео руски свет — сви промичу поред нас на неким тешким ногама и са гримасом бола у лицу, п свима је бескрајно досадно. Свеје свеједно, тоје једна од најужаснијих руских фраза, одјек оне метафизичке досаде која је везана за неутешну мисао о вечнтом понављању и враћању без усавршења. Ево Свидригојлових речи Расколникову: „Вечност нам се чинп као идеја која се не да схватити, као нешто огромно. Ну, а зашто баш као таква? Преставнте себи место тога да овде стоји једна једита собица, слична каквој дрвеној комори за купање, сва црна од чађи и пуна паука, ето то је вечност. Мени се понекад учини да је тако.“ — Принцини модерне естетике одричу додуше досади уопште карзктерпстичност, па пре.ча томе и естетичност; међутим, досада руског човека, која је впше недодирнутост него нреживелост и ситост, зацело има карактеристичности, а можда мало и естетичности; и зато је нрепљуснула у све редове европске ннтелигенције, и чуда је починила у редовима омладинских чпталаца. Досада и чамотиња постале су садржином и студнјом живота, а у часовима поколебапости једином дијагнозом. II Енглези имају сличну националну болест, али они сматрају да се spleen развија у нарочитим приликама живота, и да у самој стварп стоји изван жпвота; али руска досада је у животу, са жпвотом, жнвот сам, и само се с жпвотом заједно може пшчупати.