Delo

КРИТИКА И БИБЛИОГРАфИЈА 459и непздатих), по могућству са преводом истих на једап од модерних великих језика (француски или немачки), како би тиме дела Бошковића, писана већим делом на латинском, ностала нристуиачна данашњим научницнма. Јер данас за Бошковића зна само један узан круг европских научника, међутим његова дела имају још увек и актуелне вредности. Таквим издањем целокуиннх дела Бошковићевих и саме би академије подигле себи један трајан сноменик. Бошковићеви философско-математички погледи стоје у најтешњој вези са његовим нриродно-филозофским погледима изложеним у његово.м главном делу „Philosophiae naturalis theoria“ (Беч, 1758), односно са његовом теоријом материје. Барићак почиње излагање тих погледа са Бошковићевим погледима на ирироду бескрајно великога и бескрајно малога. По Бошковићу не само да су бескрајно велико и бескрајно мало немогући у области реалног света, односно реалног простора и времена, него они нпсу могућп ни у континуираном иростору Математике, који је но Бошковићу само једна замисао, дакле чисто идеалан. Бескрајно велико и бескрајно мало по Бошковићу су с тога немогући што садрже у себи противречност једнакости дела са целпном (стр. 2).1 Међутнм немогућност бескрајно малога не повлачи за собом немогућност бескрајне дељивости непрекидног математичког простора (стр. 5). Али реални нростор ствари но Бошковићу је потпуно крајан т. ј. он се састоји из крајњег броја неиробојних иростих недељивих тачака (стр. 6), тако да је Бошковић у односу на реалност финитиста (стр. 1). У везу са овим резултатом доводп Варићак моју геометријску доктрину, изложену у моме делу „Principien der Меtaphysik etc... Mit einem Anhang: Elemente der neuen Geometrie“ 1904 и у мојим студијама „Ueber die Grosse der unmittelbaren Beriihrung zweier Punkte“ (у „Annalen der Naturphilosophie“ 1905)1 2 и „Die typishen Geometrien und das Unendliche“ 1907. У примедби на стр. 6 он између осталога вели о мојој доктрини ово: „Ј njemu је prostor složen od jednostavnih tačaka. Taj prostor ne može biti prazan nego realan, t. j. sastoji se od realno postojeće gradje, tako da ne ima razlike izmedju prostora i materije. Pro1 0 тој противречности упор.^мој чланак „0 бескрајности света“ у „Делу“ за 1904. 2 Тај исти чланак изашао је у скраћеном облику и у „Делу“ за 1908 под насловом „Основни постулати дискретне Геометрпје".