Delo

4 Д Е Л 0 ЈЕДНОГ ДАНА II носле кад блудпе занемеше пути II јави се гадна и без маске јава, Поквари нам срећу и радост помути Свест о нашем јаду усред заборава. Бедна, како беше скрхана и тужна, Са расутом косом низ мраморно нлеће, Ћуташе у куту и лепа и ружна, Кб злослутна прича ироклетства и среће. 0, што згину тако у дражима својим Ти што беше некад жеља мојих снова, II што сада само у очима твојим Љуто мрзим јата црних гавранова. РАСТАНАК Растанак је био без суза и плача, Ма да душа пати и немоћно грца, Пустисмо да неми бол очајног срца Охолост и понос кукавно надјача. И тада уз тужне и суморне звуке II спомене мртве, што сташе да нагле, Пољубих ти беле и од свиле руке, А душе нам беху пуне мутне магле. II не знасмо тада како чама гази, Кад презресмо тугу расплаканих муза. Растасмо се гордо, свако својој стази, Нит’ рекоше збогом очи пуне суза.