Delo

12 Д Е Л 0 њена бедра. То је Хнменеј, чнја буктиња, што лежи на земљп, означава, да је његова миспја завршена. Глатка и сјајна иовршина еиидермпса третирапа је на леноме телу Антионнноме са ненадмашном вештином. Сликари XVIII века беху то добро осетплп. Коређо нх беше научно тајнн њпхова манира. Коређо је сликар нежнпх н деликатних створења. Отуда је он као сликар деце ненадмашим. Дете је, унраво, право божанство у његоврј уметностп. Деломе свету, којн Коређо слика, даде ou детињастн колорпт. Зевсове љубазннце Данаја, ЈТеда, Јо, Антиона још су веома младе девојке, несигурне у своЈим покретнма, фнне и разнежене. Његова Богородпца и његови светптељи представљенп су млађи н детињастији него ли код ма кога другога уметника. Хрпстос је једна необично осетљива нрпрода са врло мало мужанскога у себи. Чак и фигурама зрелих годпна и оннма са седом косом даде Коређо свежу, нежну, глатку кожу, а њиховпм гестовпма и минама покретљивост детпњих годнна. Коређови су типови у пуној сагласности са лирским осећањем, које ирожима свеколику уметност његову. То су веома нокретљиве фигуре нервозних руку, чије лице унраво није нншта друго до очи и уста. Очи крупне и нешто косо усађене. Уста широка и насмејана са тананим уснама. Тип је нешто фаунски. У најбољој снази својој умре Коређо тек четрдесет година стар. Вазари прича, да је он једнога жаркога летњега дана носио на леђима једну торбу са шездесет талира у најситнијој монети од бакра (у quattrini-Ma), идући пешице из Парме у своје родно место Коређо. Изнурен од напора и несносне врућине он се на путу напи хладне воде, да би се освежио. Ну ово беше кобно за њега. Одмах је добио грозницу, која га је у гроб отерала. Коређо не остави никаквих директних ученика. Својим савременицима он остаде скоро сасвим непознат. Његове чувене фреске у кубетима цркава из Парме нађоше сличнима „рагуу од жаба“. Ну уметник, који је створио нешто у својој уметности, није могао за сва времена остати заборављен. Његова уметност кокетерије и сензуалности, нрожета једним паганским осећањем природе, брзо је добила својих поклоника. Ентузијазам за ову уметност јавља се тек при крају XVI века. Цар Рудолф II покуша да своје усамљене 'царске одаје разве-