Delo

П У т Падао је сутон, дан је био кишан, Ми невини, топли, искричаве крви, Чекасмо несвесно вал векова стишан Да у страху пљусне у пољубац први. А сад како радо сву будућност нудим Тражећи страх онај, руменило стида, Да, ко некад, кроку бесциљном се чудим, Да мађиски дворац машта с јутра зида. Ја љубави имам још сочне и свеже, Нетакнутих груди ево срчи чари; Но како ме иеку те невине мреже: Неки блатав демон њима господари. Ти ћеш, кад ижљубиш, изгризеш ме свега, Зажелети прве зраке наше зоре, Лродаћеш ме затим као Јуда Њега, А бесвесно, листом чим забеле горе. Не стапајмо усне, јер љубав се сити, Вај, све ближе дан је бесветих кумира, Дан кад више неће у нас страха бити, А пресићен нагон затражиће мира. Како брзо небо бива идол блудан И Светиња Светих под ноге се меће! И пољубац сваки ког сам свесно жудан Кап је златног блата на зрцалу среће. —к* М. Бојић.