Delo

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 287 — Сећаш ли се, Марко? Мп се нпсмо усуђивалп да се молимо Богородици да благослови нашу љубав, али Њему, којп је све разумевао и све опраштао, који је био Бог, али који је био и чивек, који је до неба уздизао све што би било духом задахнуто, њему, Хрпсту, молили смо се да благослови нашу везу. — Да, Марија — промуца он, гледајући снуждено али мнрно лице Човечјег Сина. — Пред Њим смо се спојили за живот и смрт. Ја сам одржала своју заклетву на љубав и верност. — Одржао сам је и ја, Марија. — Нисмо ми криви што се наша веза раскинула, што је наша вечност трајала три године. То је изван наше моћи, Марко, Али ми смо били верни, а што је љубави у нама нестало, значи да је њен живот кратак и да је човечја снага слаба. Били смо верни, колико смо могли. Ја сам те волела впше него ишта или икога, Марко. — Тако сам и ја тебе волео, Марија. — Онда раскинимо нашу везу данас пред Њим, тужна срца, али уверени да смо чинили све што смо могли, да би били достојни своје љубавп, и да нпкад нисмо лагали, да никад нисмо варали. Растанимо се, патећи као и Он, али уверени да тај бол ни]е узалудан, јер га подносимо да би утешили друге, да би усрећили друге. — Нека буде тако, Марија — рече он свечано. И неколико тренутака стојали су ћутећи, погнута чела, пред распећем, као да му се моле. Из Маријинпх уморних груди оте се један уздах. — Очуваћу све што ми је остало од тебе, Марија — промрмља он слабим и дрхтавим гласом. — Не бих се могао раставити с тим. — Ни ја, Марко — додаде она тихим гласом. Њихове мухе беху одиста постале несносне; они су их сурово продужили. — Збогом, Марко — изусти она гласом као да је издисала, оборпвшп главу на његово раме. — Збогом, Марнја — одговори он и стиште је у дивљи, али кратки загрљај. — На вечно, Марко... — једва још изусти она збуњено, замуцкујући.