Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 289 Сватови, који су већ били постали пестрпљиви, окретали су се овда опда, погледајући на велика отворена врата, кроз која се видело ведро пролетње небо. Чудили су се што још нема младенаца, који се беху нешто задржали. И осећали су неку језу, неку празнину, неку хладноћу, разгледајући ту тнху нему и пространу цркву, у којој су се сами себи, ма да их је било много, чинили сићушна гомила, збијена уз велики олтар, у малој оази од биљака и цвећа, у огромном храму с његовим дивним мраморним ступовима пуним чудесних уреса и подом што се блистао као тиха вода. Ту су били сви сродници дома Фиоре а и дома Казалта, који нису Римљани него Напуљци, старог напуљског порекла, али од два или три колена становници Рпма. Дошли су и племићи и племићке из околине Рима, из Умбрије и Кампање, оставивши на један дан своје домове и свој крај, да би бпли сведоци венчања Марка Фиоре и Виторије Казалта, венчања које је судбина толико ометала, о коме се, у један мах, мислило да га неће бити, и које је напослетку било, постало стварност, било стварност. И о тој необичној историји, о том одоцњењу младенаца, у тој огромној цркви, где су се осећали као изгубљени, жагорилп су сватовп час јачим час слабијим гласом: — Како се владао вереник у овој другој веридби? — Одлично, одлично! — Је ли бпо много заљубљен? — Пун осећања. — Ваљубљен? — Идеално нежан. — Ова је црква и сувише велика... — Али лепа! — Црква Лукрецпје Борџије, је ли? — Дабогме; али, знате ли ви да је Григорије Лукрецију вратио у крило цркве? — Да ли је вама хладно? — Веома. Једва чекам да се сврши. — Сад ће они, сад! — Тридесет пет минута закашњења. — Мислите да је то много? Када се венчавала Ђиованела Фарнезе чекали смо младенце готово пун сахат. — То је врло рђаво васпитање! — Је ли истина да је млада пресрећна? Дело, књ. 59. 19