Delo

290 Д Е Ј1 О — До ђавола! Чекала је готово пуие четпри године неверника. — Једино стрпљиве жене побеђују на овом свету. — А да лп се на њој види да је срећна ? Хоћу баш да јој носматрам лице, кад буде улазила у цркву. -- Нећете видеги ништа. Ви знате, да је Виторија веома повучена. — II сувише повучена, хладиа као студеиа стена, као ова црква. — Али зашто да венчање не буде у црквп Санта Марија дела Виторија? То је мала и лепа црква. — То је храм породице Колона. У њој се они венчавају. — Ћутите, ћутите, ето пх! Жагор се наједанпут прекиде, а засвираше оргуље чији се звуци стадоше свечано и озбиљно разлегати по целој цркви. Оргуље су биле горе, с десне стране главног олтара, те се оздо нису виделе ни оне ни органиста. Мора бити да му је дат знак, јер испод његових невидљивих руку, са дирака, иоче се разливати дубока и свечана мелодија Менделсоновог Свадбеног марша, тако да сви поустајаше и стадоше у два реда, да дочекају младенце, који у том тренутку јамачно беху стигли до црквених врата, те је требало да их у њихову ходу до олтара прати Менделсонова музика, која је племенит поклич, племенит поздрав, израз најлепших жеља и задовољавање снажних и тихих осећања. Ти дивни звуци, пуни узвишених мисли, разливали су се нод сводовпма цркве Санта Марија дел Пополо, а сватови, који су стојећи крај својих столица ћутали, очекивали су, али не уђе још нико. Цео марш ее разви у својој озбиљној лепоти, звуци се разлегоше, угасише, те изнова завлада тишина. Опет настаде жагор, опет поседаше сватови, Отобони, Савели, Фарнезе, Алдобрандини, Караћиоло дел Соле, Карафа. Уздигнути део цркве доби, више него икада, изглед салона: настаде разговор, помицање столица, па чак помало и смех. И наједанпут, усред те пометње, уђоше младенци и са својим пратиоцима прођоше кроз цркву до великог олтара, тако да их нико не поздрави, нити их музика дочека. — Ако ово није омашка, онда не знам шта је! — рекао је тихо и подругљиво се смешећи Ђани Прована.