Delo

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 297 стоше, и они изнова иочеше веровати у живот. Сва зајапурена у лицу, Виторија Фиоре је чула гласне речи, којима је свет изражавао дивљење, када је, ззтуривши вео и открившн бело чело, седала у кола; мале и бујне јој усне беху се отвориле у благ осмејак. Оном нежном сажаљењу, што га је Марко Фиоре осећао према љупкој девојци, с којом се нре четврт сахата венчао по обред.у, који људи не могу раскинути никада, до смртп, придруживало се сада као неко осећање мушког ноноса, као осећање неке дужностп, коју он мора да изврши и која је достојна поштеног и доброг срца, лепе и добре душе. И обоје се предадоше, гледајући тај величанствени и љупки крај, опијени дивни чарима рнмског иролетњег јутра, обоје се предадоше верп у жпвот. У уским, затвореним колима, која беху окићена, мирисним неранџиним цвећем, њихове се руке стадоше стезати, а погледи им изражавати наду, заједнпчку веру. Кола скренуше у Корзо, те ишчезе нространи и примамљиви нредео, тако да се још виђаше само узани комад неба између великих и озбиљних палата. Возили су се ка палатп Казалта, која је у Впја деле Ботеге Оскуре. Сада су ћуталп. Руке су им се полако пустиле и више се нису еаставпле. Као кроза сан упита Виторија Фиоре : — Она свадбена музика, последња, Марко, није ти се, дакле, допала ? Он се трже и одговори одмах: — Није. — Хоћеш ли да ми кажеш зашто ти се није допала, Марко? — молила га је она умиљатим гласом. — Зашто ме толико питаш, мала Виторија? — рече он благо. — Не ваља много питати... — Кажп ми, кажи, Марко, — наваљивала је она, а на лицу јој се огледала зебња. — Ти сп као Елза — промрмља он, оборпвшп главу. — Шта је учпнила Елза, Марко? Она је страсно волела Лоенгрина. — Да, мала Виторија, страсно. Али њој ни.је било довољно што га је волела. Желела је још нешто: хтела је да зна. — Ах! — кликну она мало нребледпвши. — Место да га воли, Еаза је хтела да дозна ки је њен муж. — Није ли, може бити, имала право? — рече Виторија помало дршћући.