Delo

298 Д Е Л 0 — Није нмала право — одговорн озбиљно Марко Фиоре. — Требало је да га воли, ништа впше; да га воли слепо и одано. Тако је та непотпуна, недовољна љубав увукла Елзу у превару н неверство. Млада ћутећп угрнзе мале усне, као да је хгела зауставити потајно јецање. — Зар нисн ннкада слушала Лоеигрина, о мала Виторпја? — мрмљао је Марко Фиоре као да говорп каквој утворп. Храбри витез, наједанпут, у својој брачној одаји, крај своје невине, миле и верне жене, открије варку, у којој и сама Елза учествује. Јеси ли кад слушала, Внгорија, јадиковку несрећног Лоенгрнна, превареног и изневереног на један сахат по венчању. Љубавни сан је нестао, ишчезао. 0 Виторија, срце ми се свакад кидало, кад год сам чуо тај крик! — Због тога, Марко, због тога, дакле, ти си патио, слушајући ону музику што нас је испраћала нз цркве, Марко? — Због тога, Внторија. — Али, зашто, зашто су свирали тај свадбени марш? То је погребни марш, Марко! Зашто су га свирали? — уиита она грчевито, погнувши се к њему. — Не знам — рече он очајнички. — Не знам ништа. IIII Пошто је изишла из железничких кола, дона Марија застаде за часак у оном живом метежу на римској железничкој станици, усред оне поворке што је из флорентипског воза нзвирала; чинило се да њене очи испод црног вела траже некога. На неколико корака од ње стојала је ћутећи њена собарица, која је носила шалове и торбе; она је верно пратила своју господарицу на њеном путу и сада очекивала њене наредбе. Пошто дона Марија не виде никога, наједанпут се одлучи и уиути кроз светину, када јој приђе један господин, поздрави је, узе јој руку и пољуби: — Добро дошли, дона Марија. — Buona sera, Прована — рече она с хладном учтивошћу. — Шта радите ви овде? — Изишао сам вам у сусрет... — одговори он, изненађен тим питањем. — Веома сте љубазни — одговори она и у знак захвалности климну главом.