Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 299' И упути се вратпма на која се излази, у друштву Ђана Проване и у пратњи своје собарице. Један слуга из Гваскове куће, који је чекао на излазу, скиде дона Марији свој шешир и упита је за крупан и ситан пртљаг; она га хладно упути на своју собарицу. — Ту су и кола — рече журно Ђани Прована. — Сви сте веома љубазни — промрмља она једва мичући усне Велике електричне лампе осветљавале су перон. Ђани Прована посматрао је жену пажљиво. Чинило му се да се не беше ни мало изменила она нежна и помало охола љупкост дона Маријиног белог и ружичастог лица, с крупним очима, које је она радо упола затварала, као да се удубљује у свој унутрашњи живот, с бујном масом кестењавих власи. Високи, витки стас њен очувао је и у тој простој, угаситој путничкој одећи своју драж. Може бити да се поглед чинио мање жив, црте лица нешто неодлучније, израз поносних уста унеколико суровији: омање промене, које обично наступају од умора, од досаде и чамотиње; али баш то давало јој је израз чежње и неку нову и неиознату примамљивост. Није разговарала са својим пратиоцем; корачала је напред и застала наједанпут пред Гвасковим купеом, једним сасвим новим, врло елегантним колима, код којих је стојао слуга у ливреји и држао врата отворена. Пре но што ће ући мало је оклевала; затим се окрену, да се опрости с Ђани Прованом. Он се поклони, потпуно исправно, и упита је: — Допустите да вас пратим до куће? — Мислите ли да је потребно? — Како бих могао испунити оно што ми је стављено у задатак... — одговори он с прикрнвеном упорношћу. — Кад је тако, изволите — рече она хладно. Врата се за њима затворише. На електричној светлости. која је допирала с улице, спази Марија Гваско према свом седишту, киту цвећа у вазни. — Је ли то ваше цвеће? — упита она Провану. — А не... не бих се ја усудио — прогунђа он смешећњ се. — То је од Емилиа... он се о свему побринуо... већ од. неколико дана он се бави само о вашем доласку. — Чини ми се да се бавпте обојица заједно, — рече жена. нрилично иодругљиво.