Delo

300 Д Е Л о — Па нека је н тако! Емшшо ме сматра, може бнти неоправдано, као човека којп вас је покренуо да се вратите. Пма ли нраво? — Нема — одговорн она кратко и јасно. Наста Иутање. Покрај све своје духовитостп п свога скептнцпзма, Ђанн Провапа је ocehao да га та жена, као п рапије, не трпн, да јој је несносан и одвратаи... — Мнслећп дакле тако иогрешно — поче опет Прована мало мутннјим гласом — Емплпо је желео да са мном припремп све за вага повратак... — II послао вас је на станицу? — Послао ме је па станицу. — Ннје било потребно. — Зар да вас не дочека нико? Требало је да ме дочека он, Емилно — рече она тихим гласом, као да говори самој себи. Опет су неколико тренутака ћутали обоје. — Незгодно бп било тако што, Марија... јавно... после онога што је било... — прогунђа он. — Ви ћете разумети... — Разумем све. Ћутите — рече она заповеднички. Дуже времена кола су јурнла, а њих двоје, што сеђаху у њима, ћутали су као неми. Може бити да се овај човек, нокрај све евоје жилавостн, која се скривала под најљубазнпјим и најхладнијим формама, кајао штоје улазио у ове интимне ствари; а може бити да му је оно изопачено гледиште, које је он имао на живот, налагало да ћути, трпи и чека. Дона Марија прва прекиде то ћутање, јер се вожња већ приближавала свом крају: — Емилио је дакле у Риму? — Да— Је ли код куће? — Чека вас. — Ви ћете ме оставити нред вратима, Прована — додаде она хладно. — Разуме се. Није било потребно да ми то кажете. Доћи ћу вам у походе сутра. — Немојте, Прована. — Онда за који дан. — Што је могућно доцније; а најбоље ће бити да никадз и не долазите.