Delo

ГЕНЕАЛОШКА И МОРФОЛОШКА КЛАСИФИКАЦИЈА ЈЕЗИКА 117 тога он у својој целини има првобитну чистоту, коју кваре само сразмерно мало неологизама. У основи му је један месни дија•лекат, који се разликује од онога меснога наречја, који је извор познијему књижевном језику — санскрту. Али тачније топографско одређивање њихово веома је сумњиво. Текст ведских зборника дошао је до нас у два облика: један од њих, новији, обавезан је за свој постанак прилично сложеном раду, јер су речи везанога текста васностављене у оном облику, какав би оне имале саме собом изван везанога говора, где су биле подвргнуте неким фонетичким (гласовним) изменама, — али и први, старији текст носи на себи јасне знаке редакторскога рада дијаскеуаста. Као што већ у најстаријем зборнику по времену постанка, _у Ргведи, налазимо трагове утицаја познијих епоха у развитку језика, тако је број оних случајева, који се поглавито састоје у губитку творба што су изашле из употребе, још много већи у опсежној прозној књижевности, која се наслања на Веде, и која опет по свом постанку представља низ ступњева, који су по времену долазили један за другим. Супротно канонским књигама Веда (које се зову šruti тј. ,,слушање“) ова последња назива се предањем (smrti тј. ,,успомена“). Најстарији њени представници Брахмане (brahmana) садрже прозне текстове за објашњење уз четири Веде (правила ритуала, догматски коментари, митови итд.). Уз њих иду „шумске књиге“ (Агапуака), „тајна учења" (Upanišad) и „правила" (Sutra). Прве, намењене пустињацима, садрже размишљања о ритуалу приношења жртава, која је требало да им замени непосредно учествовање у тим актима; друге имају философско - спекулативни характер; напослетку, треће су зборници правила, која се тичу разних страна религиског, друштвеног и домаћег живота. У овим последњим делима традициски језик Веде већ је знатно упрошћен у свом формалном саставу и у том погледу скоро је достигао ступањ санскрта. Друго наречје староиндискога језика имамо у санскрту, језику опсежне књижевности старе Индије. Већ само име тога језика (sanskrta значи „уметнички, израђени“) показује нам, да је то било књижевно наречје, канонизовано на неком ступњу свога развитка од стране граматичара, међу којима је највидније место заузимао Панини (Panini), који је својим делом завршио низ ранијих радова. Живи народни говори додуше су вршили утицај на традициски језик књижевности и виших друштвених кру-