Delo

118 Д Е Л О гова, и тај утицај, обогаћујући поглавито речник притицајем свежега материјала из живих језика, створио је чак и неке, углавном незнатне разлике у самоме санскрту. Као што нам показују натписи (најстарији краља Ашоке из 111 века пре Христа), санскрт већ одавно пре Христова рођења није више био службени језик аката; исто тако и најстарија традиција будиста потпуно игнорује језик виших каста. Али с временом он је добио приступа и у натписе, најпре у облику појединих речи и израза (од I века по Хр.), и у књижевност будиста, који су га испрва такође употребљавали у облику појединих речи и граматичких завршетака; типски пример таквога вештачки мешовитога језика највећма представљају Гате (Gathas), појетски делови канонских књига у северних будиста. Особито цветање санскртске књижевности пада у епоху реакције брамастваа, који је изгнао будизам из Индије; знаменити песник (епичар, лиричар и драматичар) Калидаса (Kaliđasa) живео је, по досадашњем мишљењу, у VI в. по Хр.; сада га стављају у почетак V века по Хр. Свој значај као књижевни језик санскрт је унеколико сачувао и до данас, и ако од X века почиње самостална писмена традиција новоиндиских језика. Од староиндискога језика у два његова наречја што су дошла до нас ваља нам разликовати средњоиндиска наречја, тако названа због тога, што у њима имамо познији ступањ у развитку живога језика, који у старијем ступњу познајемо само у облику двају традициских наречја, којима су, као што смо видели, као основа била нека месна наречја. Средњоиндиска наречја опет такође су добила значај као књижевни језици. Овамо иду: језик Пали (pali значи „ред“, ,,канон“), који се јавља у списима јужних будиста, и пракртска наречја (prakrtam, „природни, прости језик“), од којих је особито знатно због своје богате књижевности наречје Maharastvi (језик земље Марата). Лица из нижих класа у индиској драми а тако и женске говоре пракртским наречјима, при чем се пази на сасвим одређен сталан однос између ранга јунакова и његова језика. Новоиндиски језици су гтотомци средњоиндиских живих говора, које граматичари за разлику од књижевних језика, израслих на њихову земљишту, означују називом apabhram.ša, што значи „падање“ „пад“, овим називом обележено је њихово одступање од традицискога књижевног језика. Овамо иду језици: пенџапски, хиндиски (или хиндостански), бенгалски, синд-