Delo

ГЕНЕАЛОШКА И МОНФОЛОШКА КЛАСИФИКаЦИЈА ЈЕЗИКА 119 хиски (Sindhi) и неки други. Цигански језик такође припада новоиндиским језицима, и ако је за време дугих лутања Цигана у њ ушло много позајмица из језика разних народа, у чијој су средини живели ови синови Индије, избачени из својега завичаја. 2 Иранска грана. Најстарији представници ове гране јесу два староиранска језика: језик клинастих натписа цара Дарија Хистаспа и његових наследника (староперсиски језик) и језик Авесте, зборника свештених текстова присталица Зороастрове религије; неки научници називају га и старобактриским језиком, полазећи од претпоставке, да му је завичај била стара Бактрија; назив „зенд“, „зендски језик“, који је једно време био много употребљаван, оснива се на неспоразуму: „зендом" се назива превод на пехлевиски (Pehleviu) језик и коментари Авесте, и према томе назив „Зенд-Авеста“ значи „Зенд“ и „Авеста.“ Староперсиски клинасти натписи, који су нам сачувани на стенама и камењу у рушевинама старих грађевина, дешифровани су тек у почетку XIX века; најзнатнији од њих по обиму јесте тако звани Бегистански (Bagistana, Bisutun) натпис, који је урезан у стену и који прича о делима цара Дарија. Авеста у ономоблику, у ком је дошла до нас, јесте сразмерно позно састављени зборник, рад научника из Сасанидске епохе, који су скупили све остатке и одломке старе традиције. Нису сви делови Авесте подједнако стари; особиту вредност имају оне песме, које се од осталих делова зборника разликују и по старијем облику језика, тако зване Гате (Gatas). Време постанка најстаријих саставних делова Авесте непознато је. Присталице религије Зороастрове (Заратустрине; Zoroaster, Zarathustra), спасавајући се од гоњења, оставише свој завичај и преселише се једним делом у Индију (тамо су се звали П а рси) а другим на Кавказ (где су познати под именом огњепоклоници). Кад су текстови Авесте постали неприступни непосредном разумевању непосвећених, настала је потреба за коментарима и за преводом на новији језик. Тај посао извршен је у епоси династије Сасанида, који су се старали, да васкрсну стару славу и моћ Персије. Језик овога превода зове се пехлеви (Pehlevi) а по времену, када је употребљаван, средњеирански; пехлеви у мало другачијем облику познат нам је и из неких других извора. Новоиранским језицима, који живе у садашње време, припадају: новоперсиски, курдски, осетски, намирски дијалекти, језик балучи (Baluči) и афгански језик, на који су утицали језици индиске гране.