Delo

120 Д Е Л О 3. Јерменска грана. Најстарији представник ове гране јесте старојерменски језик, познат као књижевни језик од V в. по Хр. Као такав он је употребљаван све до нашега времена. Новојерменски језик, који се у садашње доба говори у јерменском народу, дели се на низ наречја, која се могу скупити у две групе : источну и западну. У јерменски језик ушло је много позајмица из других језика, особито из персискога, због чега је доста дуго владало мишљење, које је у њему гледало једно од иранских наречја. Тек радови Хибшмана (Hiibschшапп), који је пажљиво проучио све персиске елементе у јерменском језику, показали су, да у њему имамо самосталнога представника индоевропске језичке породице. 4. Албанска грана позната нам је по албанском језику који се говори на Балканском Полуострву и још у албанским колонијама у Италији и који има писмених споменика само од XVII в. по Хр. Дели се на ова главна наречја : Тоска на југу и наречје Гега на северу, и има велику количину позајмица из других сродних и несродних језиха (нарочито из грчкога и из словенских језика, а с друге стране из турскога). 5. Грчку грану представља на првом месту старогрчки језик са својим разним наречјима. Најстарији споменик грчкога језика јесу тако звани Хомерови спевови (Илијада и Одисеја), који, после Ргведе, заузимају по старости друго место међу споменицима индоевропских језика. У оном облику, у комједошао до нас, Хомеров еп носи на себи јасне трагове уметничкога постања. Мешавини двају главних дијалеката, старојонскога и еолскога, био је првобитни стварни основ у преношењу епских прича из еолске средине у средину јонску; доцније, међутим, ова мешавина постала је основом традицискоме језику епа са преоблађивањем јонскога елемента, при чем су у току времена уз то дошли и познији дијалектски елементи. Старогрчка су наречја: 1. јонско-атичко са двема гранама, јонском (Хомер, старојонско наречје; Херодот, новојонско наречје, натписи) и атичком (обилна књижевност и натписи); 2. дорска наречја (најстарији споменик ове групе наречја јесте гортински натпис на острву Криту из V века пре Хр.); 3. северозападнв наречја (у Епиру, Етолији, Локриди итд.); 4. елидско наречје; 5. аркадиско-кипарско наречје; 6. еолска наречја (малоазиски еолски говори и говори на острву Лезбу, у северној Тесалији и Беотији); 7. памфилиско наречје.